Omladina i njena književnost (1848—1871)

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

[0] Што из горе зенитлају пољем, И слежу се на чичке, и чешље. На сундице ружице од Чкаља. : Стасају на краилицу витине, Презимице, ожујке жутице, Дакталице отоболе крилца.

И оно што је карактеристично то нису само те жонглерске речи, и те натрпане „кованице«, које је збуњен писац из своје замућене главе вадио, но што је нашим романтичарима та полусуманута књига изгледала, као дело генија, и што су се искрено дивили њеном болесно оригиналном речнику.

Какав је речник такав им је и стил. Омладински стил.има особити карактер, који се даје Одмах опазити. Врло често, то је сладуњава, лажна, сентиментална „појетичност.“ Леп образац тога стила находи се у једној приповетци омладинца, Ђуре Вукићевића:

»Ала су то блажени дани, кад се заручи лепа мома, па чека на млађаног војна свог, чека, па румени. А како да не румени, кад се у њој румени душа од бајних мисли, у којима се купа.

„Ала су бајне те бајне мисли, што премишља мома тад, у тим мислима подкраде се кадкад по гдекоји тајни уздисај, те прелети тијано преко душе њезине, као лагани ветрић преко мирног поточића.

„Мома чека, ох, ала је дуго то чекање!.... Уздане ли поветарац, падне ли лептирић на ружу, она шрене, па гледи — ох, заман гледи, нема га, нема још никако... |

» Ала је без срца тај несташан лаор, тај шарени лепир! Како се немилосно титрају са младом "момом, са њеном најлепшом надом, а кад ју пре