Omladina i njena književnost (1848—1871)

49() ЈОВАН СКЕРЛИЋ.

вора час побледи, час порумени, не поњајућп у младости својој толику страоту под својим руменим светом....“')

Једно такво књижевно доба где се толико и тако певало није могло проћи без критике и није могло бити дуга века. Још у првим данима омладинскога, покрета почели су се дизати гласови трезвености противу тога „песничкога свраба“, који је био захватио сву младеж, и противу целе те необузданолирске и неискрено сентименталне поезије. Још 1860, Данчца вели како када човек чита наше песника „као да си забасао у луг, где сами славуји поје. Ми би, вели се ту, радије у место ови славуја гледали по којег орлића или соколића, или простије рећи, много нам се чини кад између 13. песама, не нађемо мање од десет љубавни и сентиментални песама. Зар србски песник нема каквог лепшег, вишег, свежијег осећања које ће му песму из груди измамити; Зар ће довека да пева само љубавну чежњу, тихе уздисаје, бледи месец, росно цвеће, драгине очи2 Зар србски песник да нема светије туге од растанка са драгом, зар да нема ватреније жеље од пољупца са њени усана.“ 1863, критика постаје још оштрија. Даница саопштава. масу радова таквих песника, али њен уредник, поводом једне оцене првих песама Милорада П. Шапчанина, о српској поезији говори тоном који предсказује оштру критику Светозара Марковића. »„Досетка (ако је т. ј. досетка) није мисао, сентименталност није чувство, а где се ум на шајтов. меће да би се што налик на осећање истерало, то-

1) Даница, 1861, стр. 425.