Omladina i njena književnost (1848—1871)

но 5

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

је онанија душевна, која ће се најжешће светити самим његовим виновницима. “

Ватрослав Јагић у своме озбиљном прегледу сувремене српске и хрватске књижевности у Кпјагеотави, за. 1866, констатујући, да је „Парнас србски много богатији од хрватског,“ вели за песнике српске и хрватске: „Гко би веровао, да није цијела истина, да у очи тих знаменитих догађаја, како се на словенском југу приправљају, наши лирски пјесници ипак мало што друго и знаду и воле, него ли грлити и љубити, за драгом уздисати или је грудима притискати.“ У Матици, 1866, Тоша Недељковић, у свом Погледу на најновију лирину србску, налази да стихове праве ђаци у туђини, који пишу оно што налазе у Петефију и Хајнвеу, загревају се туђим осећањима, и њихова лажна, поезија уздисаја, пренемагања, празна ушмајлховања“, све то ивопачено и неискрено трубадурство, није ништа друго до „огледало празнине, расејаности, бунцања. Ко „Данашња је лирика србска, опала; у њеним звуцима не разлива се србска душа, да нас ороси својом свежином и развије у нама србско чувство. Страни се гласови одзивају у њој, које није породило одушевљење, него пренемагање, дуго време и подражавање.“

И само уредништво Матице, омладинско главило, са искључиво омладинског гледишта, осуђује 1869 то болесно стање српске поезије: „Камо пјесника србоких, да спевају јаде сиротиње раје, камо ђенија србског коме би била мисао тако велика, реч тако силна, песма тако народна, да би њоме цео народ распламтио, да би њоме и најтврђа срца раздрагао и покренуо, да изађе на мегдан јуначки, те да ослободи браћу из столетне тамнице