Omladina i njena književnost (1848—1871)

# И око 1870 отпочиње читав крсташки рат

| исо 9

ТОВАН СКЕРЛИЋ

њине. Нема га. Наше време које би ваљало да је најпоетичније, најпрозајичније је, и нигда ваљада. није вештачко песништво наше тако рђаво стајало као сада. И ми смо многом које чему дали места, у листу нашем више с тога, да потоњи писци повеснице образованости њоме имају извора, из које би дознали, како је слабо песништво наше било у доба, када би ваљало да је најбоље било.“

Из омладинских кругова ударало се на ту романтичарску и сентименталну поезију из патриотских побуда, из незадовољства што поезија не служи довољно „народном чуветву“, и тражило се од песника. да буду Тиртеји, Руж де Лили пи Кернери. Представници "нове струје наставили су тај већ започети покрет против сувремене поезије. Само, то није било из икаквих патриотских разлога, п не вамо на роегае тлпотез, које су својим слабим леђима плаћали грехе целога нараштаја. Светозар Марковић пи Љубен Каравелов, у самој Матици, почев од 1868, слабо праве разлике између пасторала Јована. Илића, превода Махабарате Симе Поповића, историјске драме Милована Јанковића и запаљене патриотске поезије Милана Кујунџића, са свим његовом арсеналом топова, пушака, анџара, буздована. јатагана. Пред њима не налазе милости ни Самсон и Далила Лазе Костића, ни Утјешеновићеви преводи Псалма Давидових. Они прокламују да „ни у

"једном народу не може бити напретка, где машта над разумом влада“; они хоће песме „хуманитарне, истините, разумне“, онакве какве су у Енглеза Бернса, Томе Мура, Бајрона, у Француза Беранжеа и Огиста Барбјеа, у Руса Плешчајева, и Михајлова.

противу не само те млаке пи лажне поезије онога.