Omladina i njena književnost (1848—1871)

> (5

ОМЛАДИПА И ЊЕНА КЊИЖЕРНОСТ |

доба, ноп противу поезије у опште, опраштајући само социјалној и политичкој поезији. Поезија, укипећег одушевљења“, пламених епитета, громовитих Фраза, монотона у својој претераности, ладна у својој расплинутој сентименталновти, умирала је. После седам родних година поезије долазило је

седам гладних. И они који су певали умукли су. |

Некадашњи ђаци-песници улазе у озбиљан живот и посао их одваја од поезије. Многи су и сами увидели да немају талента, и, заједно са Исидором Ћирићем, остављали су гусле са речима:

Вило моја, нека труну Моје гусле сад у тами, Залуд мучим танку струну Из њи гласа не измами.

1871! Љубомир П. Ненадовић, Милица Стој адиновићСрбкиња, Огњеслав Утјешеновић Острожински не дају гласа од живота. Владан Ђорђевић иде у хирургију, Чедомиљ Мијатовић у политичку економију, Милорад П. Шапчанин у педагогију, Јован Драгашевић у географију. Јован Сундечић се у Црногорцу бави искључиво патриотском поезијом; Змај се сасвим одаје на политичку сатиру; Ђура Јакшић, бев службе, бев хлеба, потуца се по моравским манастирима, и штампа своје ватиричке и политичке приче у Младој Србадији.

После рационалистичког покрета од 1870 дошли ву за поезију позитивни догађаји који су свирепо дематновали стари занос: 1876, ИКТ И о ое 1885. Већ 1881 године Лаза К. Лазаревић са сажаљивим подсмехом говори у Вертеру о јунаку своје приче, како је један од оних „који још тикрипе зубима кад слушају за „суве рајине“, и лупају пес-