Omladina i njena književnost (1848—1871)
491 ЈОВАН СКЕРЛИЋ
ницом о сто кад се пева штогод где севају јатагани“. И на крају, причајући о Јанковим „будалаштинама«“, помиње и сликање у црногорској капи, и како је на Мишарском пољу зауставио кола у којима се возио, сишао, скинуо капу и пољубио крст подигнут „погинулим Срб-јунацима“ и земљу орошену њиховом крвљу. Човек који је у поезији престав-. љао реакцију омладинској поезији страсти, одушевљења и патриотизма, неузбудљиви неокласичар Војислав Ј. Илић, нашао је речи да пемеје своје претходнике. Подсмевајући се једном закаснелом омладинцу, Радовану Кошутићу — Видоју жЖеравици, песнику Пламенова, — он се смејао целом омладинском покољењу, које му је било туђе, и његовој поезији која га је бунила:
Хајде једну лулу прво да запалим, После ћу да шарам, да дувам и бришем, И јуначке песме о слободи пишем. Замислићу Туре и почећу по том Што ћу бесно Туре сравнити са скотом, Потом ћу да викнем, нек се небо стреса, Крви, само крви, и још више меса.
И он се сећа на доба када су ове песме биле А. у упламенови“ и „вихорови“:
Старо сретно доба — тебе многи жале, Либералне твоје битке и скандале;
Кад је песник српски дар божански каљ'о И нализан често под столом се ваљ,о Кад врлина беше не мислити много...)
Ти занимљиви стихови су строги и претерани, онакви како обично поколење суди поколење, и
1) Један мополог младог Слепчевића. Бранково Коло, 1895, стр. 161.