Omladina i njena književnost (1848—1871)

430) ЈОВАН СКЕРЛИЋ

седамдесетих година изишло пет издања његових песама, у овај мах се све више ограничава број његових читалаца. Онје изгубио образовану, књижевну публику, и све већма постаје песник средње књижевне класе, чије су духовне потребе скромне, а укус са мало задовољан. Он није више узор песника, у њега се више не тражи надахнуће и правац. Он све више прелази из живе књижевности у историју књижевности.

У своје доба, поезија Бранка Радичевића је одиста морала бити нова и лепа. Она је млада, ведра, лака, она има свежину лепога јутра у пољу, умивених шума, ливада са росом, ветрића који милује, сунца које својим топлим и младим зрацима купа природу. Његова младићска поезија, то је онај његов усклик из пуних груди:

Зоро бела, сунце огрејано Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште моје чедо бело.

То су песме просте, певане од срца срцу, како је доцније рекао Јанко Веселиновић, и тај њин искрен и непосредан младићски карактер, та свежина и спонтаност чине главну драж његова певања.

%

Чеда мила моје крвце вреле,

говорио је он за своје песме. Вукова кћи, Мина Вукомановић описала је у Орљу за 1878 свога старога познаника и пријатеља из младости као бујна младића, дуге мрке косе коју тресе „као лав своју гриву“. Он је имао лепу смелост човека који још није изгажен животом; он је волео да пркоси и а ванском моралу и старовољама у