Omladina i njena književnost (1848—1871)

зован СКЕРЛИЋ

од |

„било се већ расвануло. Дух народне песме обузео је био књижевну поезију и славио своју победу над туђинским правцима и утицајима.“ Ствари су представљене доцније тако да је изгледало да се цела српска књижевност дели на два периода: један мрачан, празан, туђински, до 1847, до појаве песама Бранка Радичевића; други светао, велики народни, од како су се његове чудотворне песме појавиле.

У истини, и пре Бранка Радичевића било је песника који су певали у истом правцу, и ако не са толико талента и успеха. У Сербском Народном. Листу п Пештанско-будимском Скоротечи сусреће се са стиховима који су испевани исто тако чистим народним језиком и у истом духу у којем и песме Радичевића: Јован Суботић, Никанор Грујић и Васа Живковић били су Бранковци пре но што је Бранко и почео певати.

Њега није дигао само његов таленат, но им књижевна странка којој је припадао. Од првог корака, врло храбро, Радичевић је пришао новој, Зуковој школи, и не само да је прву књигу својих песама штампао новим правописом, но јеу Путу одважно ударио на целу старију школу и њене представнике, не штедећи никога и казујући ствари њиховим правим именом, без икаквих обзира, еуфемизама и перифраза. Он је био „фанатичан Вуу ковац“, редован гост старчеве куће, друг Ба Даничића коме је певао:

ђ

ПИО тебе сад братимим ·

Зато су његове песме. поздрављане са одушевље

њем у круговима младе школе, где с