Omladina i njena književnost (1848—1871)

ИРА ЈОВАН СКЕРЛИЋ

беље од кринова, оличење најгрђега зла и највишега добра. Симпатични јунаци носе најлепша, најмилозвучнија српска имена, док несимпатични носе имена страшна и злослутна, која откривају све бездне њихових црних душа. У његовим новелама, као у Милтоновом спеву, бије се бој између анђела и ђавола, и све ве, наравно, свршује, победом добра а поразом зла, као што то обично бива, у приповеткама. Писцу се необично допада улога заштитника невиности и добродетељи, заточника правде, осветника врлине, да награђује и кажњава, као сам Господ на дан Страшнога Суда.

Богобој Атанацковић је био сасвим обичне природе, без већих способности, без правог уметничког осећања, и његова права, независна од сваких обзира, апсолутна књижевна вредност, сасвим је мала. Али он је био један од оних који су стално слутили и осећали нову књижевност и несигурном ногом и пипајући ишли новим путем. Није он само својим слабим новелама најтипичнији представник романтичке сантименталности око 1848. Он је први, кров вео својих романтичарских снова, погледао на савременост и стварност, иу место тадашњих владара и витеза, увео у роман ђаке, грађане и сељаке. Његова Буњевка и Два Идола, својим рудиментарним и релативним реализмом, иду у најбоље производе српске књижевности око 1850, и одиста значе важан тренутак управо витку српске приповетке.

Значај и утицај Богобоја Атанацковића у српској књижевности ни из близа није онакав какав се обично представљао. Он није створио школу, и јогл једини ослабљени утицај његов даје се осетити __ У новелама Косте Руварца“ и Милорада. П. Шап