Omladina i njena književnost (1848—1871)

458 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

У његовим пссмама орфејева лира иде уз гусле јаворове, Амор п Љељо, МорФеј и Санко једно су лице под два имена, а Тантал се налази у његовим најчистијим подражарањима народне поезије. Необавештени људи тражили су у Хорацију, Овидију, Андре Шенјеу, Леопардиу и Кардучиу инспираторе класицизма Војислава Ј. Илића: у ствари, можда га треба тражити много ближе, у његовом родитељском дому, код његовога оца.

Од педесетих година опажа се јасна еволуција у певању Јована Илића. Он се мало по мало ослобађао свих књижевних и страних утицаја, и држао се чврсто само народне поезије. Он је до саме смрти носио фес, као доказ да није постао »ускогаћа« као остали, трудио се да говори као људи из народа, писао јужним наречјем, којим је владао боље но многи херцеговачки и црногорски песник, и у кокетовању са мухамеданским бошњаштвом ишао дотле да је писао: ућудна посла.“ У народном духу, у народној форми, он је испевао знатан број песама, код којих само оштро и извеџбано око може да запази да је певао песник уметник. Шта је народније од оних његових песама:

Ој на ове дуге ноћи,

Хоћеш ли ми, драги, доћи 2 или

Лов ловила млада мома

По језеру зеленоме.

Збирку својих песама, која се находи у рукописима Народне Библиотеке у Београду, хтео је назвати Слијепцем. „Слијепцем, вели он у предговору, назвах књигу ову, еда бих се додворио хвале. онога, који ме научи пјети“... Он је био једи |