Omladina i njena književnost (1848—1871)

ЈОВАН СКЕРЛИЋ.

ђанци. Шумадинци, Седмици. Фрушкогорци, допније у Даници, и, безимено, у Путнику п Комарцу. Њене скупљене песме изилазе 1850, 1855 и 1869, п она се поздравља п цени не само као лепа нада но као украс и понос целе српске поезије. Српскост, љубав : роду, то је главна, ако не и једина жица њене лире. Као и сви који су певали у њено доба, она тужи над гробовима где су покопане српске наде, лије сузе над Косовом, велича ускрс народа српског. Она је једна од врло ретких списатеља српских онога времена који за љубав по- · етизоване Црне Горе и њених кршева и јунака није заборављала Србију, њене истрајне напоре п џпрозаично напредовање. Она је волела Србију. „то мало число у слободи“, тај уодлом од великога царства“, земљу где „слободе дрво цвета“, драгоцену залогу боље будућности народне. 1848 године, враћајући се пз Србије преко Саве, она пева:

Сад с Богом остај земљо, Јуначка мајко ти,

(С тобом се прашта ево Твог дичног рода кћи.

Када је 1869 отпочело бомбардовање Београда, она је као на вилинским крилима долетела у Београд, пи из вароши која је била покривена барикадама и мртвим телесима и где је ваздух мирисао на барут, она у лиризму пише своје патриотске. утиске. А са висине Фрушке Горе, сваког ведрог вечера, њен се поглед отима на плаву и Авале на Арарат слободе народа српског. | | по

Сва њена поезија. је родољубива, општа, по __учнаимн ПРИ Она примала старијем песничко