Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 489

у своје младићско доба и у току шездесетих година, водећи више рачуна о користи једне песме но о њеној лепоти, уверен са Виктором Игом уда један ослобођен народ није рђав крај строфе“. А седамдесетих година, када су сви били ућутали, он је једини са Јакшићем остао да пева, за цео народ иу место толиких који су замукли. Отуда је он био принуђен да ради журно, да још несасушену хартију шаље у штампу, и отуда толике његове песме у своме облику изгледају тако неуглађене и несавршене. Има у њега песама сувише пригодних, дневних, локалних, версиФикованих чланака новинарских, са страстима које су нам данас сасвим туђе, са алузијама. које ми више не разумемо. Та пригодна поезија, та огорчена гушања по политичкој арени, ти стравни и гневни протести једнога усколебанога, доба, све то што је некада толико говорило сувременицима и за њих значило више но читаве беседе и прогласи, данас нас оставља прилично ладне, и тај често вулгаран оквир не изгледа нам много згодан за праву, високу и трајну поезију. Има још код Змаја грубих анакреонских и алжохоличарских песама, које вређају када се нађу у песника улића Увелака; има „стармалских“ досетака, абуказемовске шале, укунстова“ са речима, костићевских каламбура, целе оне сумњиво духовитости која се гајила шездесетих година у литерарним каванама новосадским, „код Беле Лађе“ пи „код Камиле“. Змај, који је преводио Гетеа и Хајнеа, Пушкина и Тенисна, није се устручавао да преводи маџарске и немачке У/уааџет и КаватаЕлЕаетдет. Најзад, има код Змаја у Форми и баналних сликова, и немогућних „песничких слобода“, и језичних грешака, а у осећањима нечега сувише зе-

~