Omladina i njena književnost (1848—1871)

490 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

маљског и чулног, простачког, нечега што подсећа на вулгарну поезију једнога од његових узора Беранжеа. Све те и иначе истакнуте Змајеве мане нагласили су његови недаровити епигони, и крајем седамдесетих година била је створена једна слаба. песничка школа која није чинила част Змају, п против које је морала доћи поезија. Војислава Илића. Ако Змај ширином свога духовнога видика, дубином и тананошћу својих осећања, отменошћу и савршеношћу изражавања одиста није велики песник у европскоме стилу,) он је јоште мање ладан стихотворац, окретан сатиричар и само добар дечји песник као што се у последње време о њему писало. Против њега јавила се извесна реакција, као што се увек јављала против великих репута- · ција, које и сувише блеште и вређају слабе и уморне очи, на њега се устајало из истих разлога из којих се у руској књижевности нашло људи да Пушкина прогласе исто тако ладним стихотворцем и обичним подражаваоцем Бајрона, из истих разлога из којих су поједини Француски критичари проглашавали Виктора Ига за обичног жонглера са речима п писца бев и једне дубље и оригиналније мисли. Поред тих разлога, на Змаја се код нас у извесним круговима устало п стога, што као оштар сатиричар и демократ од убеђења, отворен у својим симпатијама и антипатијама, није штедео ни људе ни идеје које су му изгледале штетне, и то му се никада није праштало. Јер, код нас ве човеку све прашта, само не када има искрена и одсечна убеђења и када има духовне смелости и честитости_

%) Богдан Помовић: Јован Јовановић Змај. Српски Књижевни | Гласник. 1904, књ. ХП. | у а