Omladina i njena književnost (1848—1871)

494 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

И после тих тренутака полета пи враћања у зрачне успомене обајане прошлости, он је као рањен орао са висина падао на земљу п са угушеном горчином довршавао :

Ал збогом витези, соколови моји! Преда мноме са свим друго време стоји.

Та страшћу и носталгијом распињана, плаха и мрачна бајроновска природа била је душа једног песника од расе, песника целим својим бићем, према којем остали изгледају као мирни грађани и канцеларијски мољци, који бу се довољно извежбали и у доколици, недељом после подне, пишу песме. Јакшић је имао онога »светог пламена“, који су романтичари на првом месту тражпли од песника, и, ма где да се родио, ма када да је живео, он би био снажан и свој песник. Поезија шездесетих година била је једнолико иста у својој љубавној сладуњавости и патриотској реторици. Јакшић уноси у њу врло личну, скроз нову ноту, сву ону експансивну бујност једне страсне песничке душе, која на свет гледа у пророчкој визији, и која даје ону дрхтавицу велике поезије.

Често св говорило о његовој сличности са Бајроном. Сам он помиње да га је велики енглески песник надахнуо у сликарству, и да је једно време сликао ушиљонске сужње по Бајрону.“ Поздрављајући Јованку Меркушову, која се 1876 године борила у српским редовима на Дрини, као Бајрон на Мисолунги, он јој у Добродошлици пева:

Слава ти, слава, Бајроне наш!

Бајроновски акценти су често у његовој поезијп. Таква је она крепка песма Ја сам стена (1860):

4 3 5 у 5 34 54