Omladina i njena književnost (1848—1871)

495 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Моје тице мале, јадни сиротани, Прошли су ме давно моји лепи дани, Увело је цвеће, одбего ми мај,

А на души оста кб скрхана биљка Ил ко тужан мирис увелог босиљка Једна тешка рана, тежак уздисај.

Или она друга песма из истога циклуса, песма мрачне речитости, онај поток страсти, онај болан и продиран крик са срца, оно лавинско избацивање из дубине једне несрећне душе:

Много је дана, много година,

Много је горких било истина. Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи, Много сам кај'о, много грешио, И ладном смрћу себе тешио, Многу сам горку чашу попио, Многи сам комад сузом топио... О мајко, мајко! о мила сени! Од кад те, мајко, нисам видео Никаква добра нисам видео...

И така је готово увек његова поезија: завитлан и запенушен горски поток, који хучи, пропиње се преко камења, стропоштава се као водопад, покривен гривом од беле пене, бацајући у зрак шарену кишу од разбијених капљица.

Као и његова љубав, као и његове мржње, тако и његов патриотизам има нечега, искренијега но у других песника његова доба. Јакшић је искрено п топло волео српски народ, и то не зато што је та љубав можда била згодна и популарна песничка. тема, него зато што је дубоко саосећао у његовим страдањима, Са Јованом Илићем то је био једини српски песник који се 1848 борио, и то оружје