Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И. ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

дело Јакшићево, са довољно акција и поезије да ве и данас даје гледати. Као што редовно бива. код Јакшића, и овде бу личности претеране, апсолутне, како у добру тако и у злу; оне су понете олујом страсти, и не знају шта говоре и шта раде. Радња је произвољна, психологија површна, местимично се лети задихано п запенушено, да се после развуче, разлије, и тапка у месту. Али предмет и тренутак згодно су изабрани; у комаду има и речитости и лирике; стари Радош има величину Корнејевих јунака; љубав капетана Ђурашка према, Јелисавети има таквих плахих акцената и израза страсти да то место долави у најбоље љубавне стихове српске књижевности.

Де Станоје Главаш је дело његове зрелости, али са старим манама његових ранијих драма: са претераношћу, невештином, романтичношћу, али ипак са нечим ближим и разумљивијим. У опште, драме Јакшићеве, и ако иду у најбоље ствари, ако не и у најбоље што наша романтична драма има да покаже, заостају за његовом лирском поезијом. Машта царује, певештина се сваки час испољава личности су преувеличане, осећања су крајња, без ниансе, без ичега у среди. Чак и када Јакшић подбацује опажа, се да је и те слабе ствари писао даровит песник, и лирски изливии живи описи спасавају од пропасти ове романтичарске драме. Јакшић лиричар спасава од заборава Јакшића, драматичара. Оно што одликује целу поезију Ђуре Јакшића то је нека ретка живописност, нешто што личи на сликарство, ић раоитав роевзлв као што је говорио стари Хорације. Сам Јакшић, пре но што је постао посник 14 у КЕ 39" ј