Omladina i njena književnost (1848—1871)

0055 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

био је сликар; он је изучавао сликарство у Бечу и Минхену, и до краја живота није испуштао из руке кичицу, која га је често хлебом хранила. Све своје песме у Седмици он је потписивао „Б. Јакшић, молер.“ Така веза сликарства и поезије није била ретка код западних романтичара. У Француском романтизму Виктор Исо, Проспер Мериме, Теофил Готје, Борел, знали су добро сликати, а исто тако њихова песничка дела читала су се и давала надахнућа у сликарским радионицама Делакроа и Деверие. Врло често у Јакшићевој прози налазе се уметничка поређења: у Сељацима Смиљана је у полутами, укао од прилике на Рембрантовим сликама;< у Краљици: „дуго је тако стајала стрепећи непомична, — један од оних Анџелових кипова, које је вешта рука у часовима тихе побожности и вештачке меланхолије у мермеру изрезала и који му име обесмртише.«“ Јакшић је као сликар волео Рембранта са његовом силном и мистериозном патетичношћу, и са великим контрастима мрака и светлости,и — што је чудновато, — нешто ладног и конвен ционалног Пола Делароша. Нарочито Рембрант је оставио силан утисак на њега, како у сликарству, такону поезији: машта, жив колорит, страстан израз. Као и сви романтичарски сликари, он је мало водио рачуна о правилности линија, о савршенству цртежа, за њега је главно била живост боја, ефекти њиних контраста. |

И у својој поезији он је био више колорист _ него цртач. На ствари, он гледа више као сликар но као писац. У својим успоменама из 1848, када " оцнбује · једно бледо лице, мртве руке у по _ он додаје: „Дивна студија за увенчана живописца. пређ а парих времена,“ Његови описи нису прецизни