Omladina

Број 25

„ЈАМА“ поема Ивана Горана Ковач.ћа Најлотреснији протест, написан о |

зејерствима над српским народом У Хрватској, несумњиво је „Јама“,

| жуменат о времену које ће се касмијим покољењима чинити као | навјвроватам и не во гро| звм одломак људске историје (Иво Фроп, у предговору „Јаме"). Песмик је узве м обрадио у својој посми масовна убијања Срба | од стране усташких краника, му- |

чења ми бацања попумртвих људи

у једног те- | квог мученика Иван Горан. КоваЧић мам необично потресно м убедљиво даје ток једног таквог | грозног чина.

Оне што је за но од нарочи-– тог значаја, то је да је ову поему онсао _ хрватски писац, Усташка злочинства над српским народом | побудила су Горама Ковачића да ух ме уметмички мачин свсковечи. |

5 = < # 5 ; :

који мису ктели да сагледају ствармост онакшу кекза јесте м онакзу кажва ће бити по саоме меминовмом тожу, мего је истог дана ка- |

да и Владимир Назор кренуо у борбу, придружнаши се Народноослободилачкој војсци.

це против усташког терора им писца који је тако саосећао се патњама српског жив-

| ља -— убили четници, Тиме се пожазато де је фашизам један и ту # тамо, па се ом звао једмим или другим ијема“ је писама, ке онако као што бисмо очекнвали: слободним стихом. Сам предмет, због своје месванидашњости, тражи слободу и стступања од устаљеног, утвр“ ћеног стихе и одређенога метра, Пели Ивах Горан Ковачић употребио је скоро класичну форму пи сења, па ипак му то није ништа сметало Да да ровму кој» ће не | семе актуелности мего м па својој уметничкој висини бити видем приљог машој новој књижев-

масти.

Повма је изишла у издању беградске књижере „Култура“ као прва стеска библиотеке „Савремења књижевност јужних Словена". За време свога бореока у партизаниме, _ Ман Горан Ковачић стева је још неколико песама, од којих су најпознатије: „Огњемм воли", „Лешеви путују“ м | „Партизанка“. _Објааљујамо – ову |

455.

А Лариизанка.

Другармце, ме сја панчић алатим

мемаш нарукомце:

(О твом врату; Вихори ти коса; повин ратни Обжјо љепотом твоје лице.

(О твом врсту не сја танчић златни

Другарнце!

= сестре, пољубаца страсних

познајеш; крик је бојни престо; – о народа са Балкана. Лани додир а красмик с Другу рану ко овом престро. тевм, друже, у росно Пољубаца не пезнајеш страсних пист књиге бијеле „Пролстера“ Миа сестро! да знаде путник у самтање Друг У. 4 ту паде човјек златна пера! Ко драг

У грудима симјетлом мрсм плане,

Обукле се у скрлет ти ра Другаркц.

Изан Горан Ковачић

Дижимо главе

Дижимо главе гордо, поносно И напред, јуриш у крога бој Нежа се широм слободне Босне Народних синова разлегне пој.

У бој што кипти, Кључа,

Крваве мржње што носи знак

У бој страшни, свирепи

Што руши препреке, мрак —

Пошпи смо ми,

(С песмом што пламса, крије,

Што стави живот нов И широм Југославије. Што труби жао зов.

С песмом што киде,

Гризе,

Реже;

(С песмом што смпњим огњем жеже

И поробљене у бој зове,

С песмом краање борбе м освете

Што носи печат нових дана

Смежном као жељезне песме

Титових гартизана,

Озга Јелисавстов (У Босни, за преме стварањо Мач-

ванског _ партизанског

У Новом Саду не тргу уздизао се спомамик Светозара Милетића. као је борац и слободар оне исте против који се бормо, мађарске и мемачке оку: паторе, од којих је бранио свој народ, своју Војводину. Нису се завојевачи усудили да умиште камем. Пренели су споменик у градску шталу; Али бунтовми, борбени дух Савтозвра Милстића прожео је поново његову Војводину мржњом и отпором, све до победе. Из градске штаље изнет је ових дана спомемик помосан м претећи,

Светозар Милатић родко се у Мошариму (Шајкашке) 1826. Гимназију је учно у Новом Саду, филозофију је свршио у Пожуну (где је уређлаао „Спазјенку"“), превни фекултет у Бечу и промовирзи је зз доктора 1854. Пошто је нехо оре био судски чиновних, касније постаје адвокат. И: је за мачелниха Нагога Сада 1861. Посвећује се потпуно гопи. тичком м новинерском раду. Први пут ја изабран за послемиже српског црквеног сабора 1864, а за посланика у хрватском и у угарском сабору 1865.

Теда се Аустрија после војничких пораза код Мађенте и Сопферина 1859, ломила између и

СВЕЧАНО ОТНРИВИЊЕ СПОМЕНИНА СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ.

ОМЛАДИНА

Веселин Маслеша (из поеме „Сутјеска“)

Видјесте пи ињигу бијелу,

кроз дим олова што се просу, У густом горју, на ждријелу, таје бреза вита спусти косу!

Врх стрме стране, крај Сутјеске,

Ммрко Бањевић

Последњи јуриш

Брами Богдановићу По коси му пао мутан

а сутра када зора засвотви мајка ће бити помосма што мма сина јумака. 20 година нључају, кључају у бурм — кроз крв која ври. су бомбеши под заштитом мрака јесење воде. И у младој ноћи заповали су химну слободе. Са брега су другови слушали мако у долмик врм, памлено, тммна. У помоћ, мејка је уснипа “ м лољубмла је слику сима. ИРА ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ одреда). 15 МНО. бригада

10-Х1-1944 у новом Саду

водила преговоре са мађарским (реудал- ноправност свих народа, С»втозар Милецимај као последица тих преговора до- тић је био борбеног карактера, смео им лази до Фустро-угерсне нагодбе, укида одњежен, постојем у идејама, спреман де се српсжа Војводина и даје Мађарској. се жртвује зе своја начела, Да би се умирилм Срби учињени су по- _ Преко годину и по дана лежао је у једини ситнији уступци (као ма пример: затвору оптужен због велемздаје, Матица српска је пресељена из Пеште у _ Проклемовао је да српски народ није Нови Сад, вврошн су добиле извесну са- м не сме да буде несвасна и назадна моуправу). У тим приликама било је до- маса, којом бечки двор може да се иста конзерветивних елемената мађу Ср гра како хоће. Он повезује српске нама, Који су нагињали Бечу. Међутим родне тежње у духу напредних идеја насупрот њима јавља се нов нараштај, свога доба. Не више „за цере м марододлучен, слободоуман м незепмсам, Који ност“ мего „за народност м слободу“. осим: Српску народну слободсумму Непадао ја такође м прилике у Србији, странку. Светозар Мипетић је био тво- личне режиме и гушење слободе. Слварац њеног програма ми њем шеф сње до тање великог сина слободерске Војас883 године. водмне ја било да национализам не моЈош као студент 1848 и доцније као у- же да буде појелан Бечу м клерикалан, редних „Заставе“ (покремуте 1866) писао већ да има слободоумам и савреман каје чланке, који су одисали напредним и- рактер. Он се борио под јасним пародејама свога времена, пуна режопуцна- лама за устањност, политичко спободе и мерног духа, био је слободњек са репу- равноправност народа, Умро је у Вршцу Сликансним темденцијаме, против жпери- 1901 године. кализма, такав је остао сва до смрти, не Ослобођењем читево Војводине омепормирљиви борац за права свога на- гућено је да се у Новом Саду поново рода. свечано отжрије споменик Светозару МиОн је у црквеним саборима и у угар- ветићу, борцу за народна права против схом државном сабору био прави прет- немачке и мађарске тираније, кво човеставмим м мстимсни народни вођа, који ку који сада припеда свима народима је тражио Мрав

УМУ АПР

смо:

Једног ћи јутра дошпа |е четркаестогодишња дјевојчица у нешу партизанску чету. Оставила је своје стадо и побјегла у планину са нама, а за њом је остало у пламену ње-– мо село, које су запалили италијански фашмсти. Враћали смо јо кући, оли нос ома мије послушала, Кућа јој је поста“ ла маша партизанска чета, наше планиме, наше спободно

Прелазимо ледсне веле Супеске, ИМ Рака је с мама,

Форммра се ТУ Црногорске брмгеда. У машем батаљону има м дј Рака, Мимладии, Пуцо — то су наши нејмлађи борци. Пуцо је остео на Бугојну, петнаестогодишњи бомбаш, Шаша — код Невесиња, Јападин — у Сутјесци, „Мали“ звали смо их од милоште, ИМ они су, својом топлом краљу, обилежили _наш пут ка слободи.

Дошла је четврте њемачка офанзива, Наша бригада је требала да спеси 4.000 бораца. Пошто се опоР ране, Рама је олет била у борбеном строју, Водио са тежа м реза бој У првом јуришу ома ја паља. Била је тешко рањема. Однијели су је у бопмицу, Али маше су мислим често летеле к њој Идући по снијегу, кроз

хуку борбе, „Да ли је наша мела Радуша још у животут“ А Рака је, са нашом болницом, прољазипо поред непријатељског гернизома у Коњицу. Њемци су тукли копону

Једма грамете је пале под носила мале Раже н покосиле пет синова сунчане Далмације, који су не својим леђима мосили малу црногорску чобаницу. Пристигли су другови им, опет тешко рањему, однијели је деље. Видјела је са носила воловиту Дрину м врпе-

је и даље била ма носилима. А онда је морала поћи пешке, Са отвсреном раном на леђима, под вреллм јунским сунцем, она је теш' но коречала за дугом колоном рањемика, А тамо, преко хучче Сутјеске, при ко Пиве м тамно-зелене Зелен-торе, била је слобода, били смо ми — њени друтови из батаљона,

13 јун. Сутјеска. Сисжнв експлозије пареју јумско подне. Титдакн соколови Соре се неустрашмво за своја рањена другове, Наши су се пробили, али мала Радушме је остава. Издала ју је сма-. га и ока је чекала храј. Она се помеомга са смрћу, Из једког шумарка гледа-

ла је кажо њемачки злочинци стријеља- драви, бориће се и она. Апм, наишле ју наша рањенике. Црни гаврановм — је на четнике. Ухватили су је и одвели љешинари жили су се над нрвањим раз- да је предеду окупатору.

бојмштем, Тада је Рака напрегмула своја _ Водили су дуге. Рутали се њеној посљедње снаге и са меколико рањени- немоћи. А она је ишла м ћутала. Само

ка пожушава да се пробије ка нашима. јој се у срцу разгарао Силни племсн ту:

Оставила је за собом Сутјеску, „гроб- мржње, јачи од жеља за друговима и ље без гробова“ им упутила се тамо — слободом,

„преко“, гдје је била слобода. Али у _ Тада су намшли паред њене куће, уренутку кода је била на прагу сљобо- Она није могла вјеровати. Сања пи то, #6, пала је, зеједно са својим другов»- или су јој патње помутило ум!

ма, у рука усташних кољача. Хтјели су _ Послије двије године тешких стредаих одмах стрмјељатм, вли се предоми- ња види кућу у којој се родила, види слише, одлучише да би их било згод- мајку, оце и стадо које је остевила мије одвести у да их тамо по- над је пошла у партизане, Родитељи је кажу народу као „посљедње остатке“, нису познали. Гледајући ту мршеву, понаше воске. Везано партизане, усташе лумртву дјевојчицу, њена мајка се сјесу водили цестом ка Сарејеву. Рака је тила скоје Редуше, која је сигурмо негишла, вли је обузета само једном дје погинула и остала на крвавом путу. мишљу = побјаћи, вратити се у своју И: у јего

Страва 5

УлтУСЦЕ, иелеоња

Леонид Леснов;

„НАЈЕЗДА“

Народно позориште у Београду отворило је позоришну сезону премиЈером „Најезде“, драмом из отаџбинског рата, у четири чина, од Леонида Леонова, изграђеном првом Стаљино“ вом наградом за књижевност 1942 године, Том премијером народно повориште удара основицу новога рада У стојој историји.

Живо, убедљива и потресна радња, поникла из велике борбе народи Совјетског савеза против гнусног окупатора, дешава се у рреме немачког падирања ка Москви.

Док се Црвена армија повлачи ка места, у граду почињу да оживљавају мотваци, Фајуљини, змијске главице, које је џиновски итпредак на изтрадњи новога живота у Совјетском савезу збрисао. Онн су само живи лештети, смрдљива прашина, коју је тек ратин вихор подигао за моменат,

У граду остаје Таланов, просечни совјетски грађанин, лекгр, са својом породицом, Таланов са својима, препуни љубави за споју отаџбину, У стању су да се одгекну гина и брата Фјодора, све док оп има збуњен став семољубивог интелектуална према светоме рату који води домовина. Тек кад он, под утиском немачких злочина, препорађа се н дајс живот за слободу свога нзпода, избије родитељска љубав пуном снагом, онда је оп њихов. враћен њима породици = своме народу.

У граду такође остаје. са _ својим партизанским одредом и Колесников,. претселник реонског извошног комитета. Он је руководилац борбе Немаца. Андреј је за њих страх и трепет, з цедуљице са „добро дошли“ убијеним Немпима су оллучин, лостојни поздрат марода завојевачим

У тој великој мајелли хитлеровске поробљивачи у лрами претстављени у особама команданта места Вибела његовог ађутанта садигте Кунца, пацистичког легенепикљ и злочинца Шпуреа, сотоне из Гестапоа — нису успе“ ли да створе неку стоју кпислиншку организацију, пису нашли неку струју којз би пристала уз њих, иттчелока“ ли су само појединпе, мртажца Фајуњита, биттег богаташл пре револуцњје, некарактерног пузавца Кокоришкив> звезле на помолу. Немшима се“ ловукао Мосаљски бивши Рус. у зем љу у којој он нема корена п чије звање гуског језика служи само томе да освајечи лажше муче парол.

Алн се није могао сломити, ни мукама, ни таминцом, ни вешалима, њапол у коме су се разбуктала најтлеменитија и најдизљинија осећања 38 сошијалистичку отаџбину,

Није се могао скршити ни победи“ ти народ мспуњен најдубљим повере“ њем у Стаљина, којс се не преносв ни телефоном ви радиом, већ право из српа у срце; када се у завршној сцени спуштају руски падобранци и спасавају хапшенике, војник од 13 година Статнов Прокофије кличе: „Стаљим, дошло је Стаљин“... јер ом је у свима њима, он и отаџбина, широка, драга руска земља,

У дељу Леопида Леомова дат је снажам приказ рата, окуплције и борбе, преломљен кроз људе у њихопом сваколнезном животу. Одпртама је борба човска са животињом, са ниским под“ муклим, механизираним злочинцима,

аму су извели глумпи Позоришта маподмог ослобођења и Народног позоришта у Београду, у режији Вјекостава Афрића. Превод су дали Радован Зоговић и Радован Ладић,

љаја. Нијесу помогла преклињања. Ражу су одејели у злогласну подгоричку „јусовачу“, Мајка ју је претила све до тешКил таммичких врата.

8 септембра, не дам италијанске капи-

де. Осјећало је у себи снете да се борт, да се осазти за своје патње, зе мртзе другова поред којих је пролазила ма свом мучном путу.

„Наше јединице биле су у Источној Босни. Одмарапи смо се у шљивицима испод Озрема. Сјећали смо се многих наших другова, нарочито наших „малих“. Међу погинулим борцима наше чете би– по је записано им њено име: „Радуше Ђуровић, почела 13 јула, три пута рањема, погинула 13 јуна 1943 у Сутјесци“.

сјемку јединицу, у слободу. Хитро је скрену мајка је срела топлом ријечју м пружи“ ла у зеленило ријетког жбуња крај пу- ла јој шољу млијека, Рака савледа узта. За њом је одјекнуло некопмко крат- буђење м упите старицу: „је ли, стара, Кик рафала из аутомата. Али је ммјесу имаш пи ти дјеце!" Стара је причала, стиглиљ. Била је сама. Куда да крене! изко ја пражоамла своју Раку. Низ ње. Змаља је да се темо, преко Ромљнија, но избарамо лице сливаље су се сузе. Налазе наше дивизије. М ријешкла је да „А би ли, стара, познела споје дијете, крене натраг, да ти дође кући!“ — упита опет Ража. Прошпа је офанзива, Рака се враћала „Како не бих, наде сам је ја подигле м стерим путем. Пут је био обиљсжен ма- саојим мокјеном зедојипа“ — рече стамртвим. друговита, који су остали рица, Тада се по Радушином мршавом на Романији, Зеленгори, Сутјеској... Послије месец дена путовења, стигла засмјаше, ухочише се. Позмаје своје дије опет у Црну Гору. Њено намучено, јета по ссмјажу. У њемом загрљају Раизмемевеље сеце куцапо ја надом. Среш- душа је осјетила мо свом пицу топле ће негдје другове, биће опет међу њи. маторинске сузе... ма, слушаће њихову пјесту, а кад оз- Четници су је отргли из мајчина загр-

лицу прали бопан осмијех. Мајчике очи у

Били смо на бригаде

у Беранима. Пролазмли смо поред строја мових бораца. М тамо, неочекивано,

„Ово је мој мајсрећнији дам. Опет видим своје другове им опе! се налазим ом строју“ — ракла је Реду-

шњ. И њена бригада пошла ја на своје ввтрено крштење,

Ацо Николић