Opštinske novine

Д-р Петар Ђорђевић, пу-блициста

'Туберкулоза и радионица

Стара је, вечита и аисолутиа истина да нема последице без узрока. Ова истина код туберкулозе треба да гласи: социјални узроци су носиоци туберкулозе. Економске, хигијенске и културне прилике не могу бити ни поправљене ни измењене медикалним и фармаколошким средствима. Тераписка моћ свих антитуберкулозних проналазака, комбинованих од разноврсних егзотичних и бактериоцидних супстанција, и сувише је мала и незнатна да би нас спасла од ужаса туберкулозе. За борбу противу туберкулозе потребна је једна социјална терапија: превентивна заштита и уништавање туберкулозних проузроковача! Ваздушни кисеоник, кога кроз плућа примају и по телу разносе наша крвна зрнца, само је један пети део од ваздуха кога удишемо у слободноме простору. Али у затвореноме простору тај део је мањи и све се више смањује удисањем оних који се у таквоме простору налазе. Употребљавани ваздух у затвореноме простору добија све већи проценат угљен-диоксида чије је негативно дејство фатално за човечија плућа. Пењање овога процента само до 1 % има за последицу да човек добија вртоглавицу, па несвестицу и тровање које се може завршити и самом смрћу. У затвореноме простору ослободи један одрастао човек дневно\ 22,6 литара угљендиоксида. Ако је при том човек запослен физичким радом онда се та количина пење до 36,3 литра, а код ноћног спавања 16,7 литара. Да ли ће поред тога остајати још употребљивог и нешкодљивог ваздуха, то ће зависити од кубатуре затворенога простора и од практичне вентилације таквих локала. Наука о хигијени условљава као минимум 15 м 3 ваздуха за сваког човека запосленог у затвореном простору. Међутим, никоме неће бити тешко да поверује да у Београду има много радионица, и радних просторија уопште, у којима је кубатура по два и три пута мања од ове коју наука о здрављу сматра минималном! Отуда је у њима ваз-

дух увек презасићен угљен-диоксидом, а то у последици значи: да је људство у њима изложено хроничноме тровању плућа и руинирању здравља. Од тога па до туберкулозе само је један корак који се готово не може ни избећи. Београд, истина, није неки индустријски центар са многобројним фабрикама, али је он ипак пун средњих и малих радионица чија је хигијена испод сваке критике. У тим многобројним радионицама без кубатуре и вентилације кужи се ваздух разноврсним испарењима и одпатцима, влагом, тамом и нечистоћом сваке врсте. У таквом нехигијенском режиму проводе своје радне дане више десетина хиљада Београђана, чији број изгледа да данас премаша цифру од 30.000 душа. Од социјалне медицине, која је за један век постигла велике успехе у области лечења, па до социјалне хигијене, која чини све веће напоре у области заштите народнога здравља, дошло се је путем скупога искуства и многобројних друштвених жртава. Професионалне болести у које спада и туберкулоза, рекло би се, биле су први упозоритељ за неопходну социјалну хигијену. Опаке дегенеричке и туберкулозне последице на људима и на њиховом потомству биле су један императив за превентивну хигијенску заштиту, без које би једна већина данашњег човечанства била формално жртвована пустошним последицама данашњег тешког начина привређивања. Велики социјални мислиоци уче нас да начин рада утиче чак и на укупно формирање човекове психологије. Према томе морало би се још више веровати да рад одлучно утиче на физичко стање човека; на његово здравље уопште. Ову више но доказану истину демонстрирају нам, на жалост, многобројна професионална и туберкулозна оболења код рудара, ливаца, стаклара, оџачара, графичара, млинара, фосфорних и живиних радника, бојаџија, каменорезаца, шивача, келнера, сајџија и других професија.