Opštinske novine

(ЈПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 653

Тавчара, садање дворске даме Њеног Величанства Краљице, и Соколи: Чешки, Хрватски, Словеначки, Српски из Аустро-угарске, Старе Србије и Македоније. За време њиховог бављења у Београду, била је приређена на Бањици велика војничка смотра у присуству Његовог Величанства блаженопочившег Краља Петра, Великог Ослободиоца, у којој су учествовали сви родови војске. Овој смотри присуствовали су сви словенски и српски соколи и сестре и браћа Словенци и, требало је посматрати словенску браћу и сестре за време те, заиста величанствене смотре и разговарати са њима после, кад је завршена, па видети и осетити: са каквим су осећајима и задовољством наши мили гости оставили Београд и шта је значила тадашња посета словенске браће Београду. Утисци које је наша војска том приликом учинила на словенску браћу и сестре, били су изванредни. А какви су осећаји били, нарочито сестара и браће Словенаца после горе поменутих посета у 1910. години најбоље је се показало за време Српско-Турског рата 1912. године, кад су словеначке сестре, одмах после првих борби, послале за наше болнице само преко „Главног инспектората свих резервних болница у Београду" око 4200 кошуља, гаћа, чарапа, чаршава, јастучних навлака, ћебади, убруса, мантила и чаша, и ако су аустријске власти и спречавале и на све могуће начине отежавале прикупљање и слање болничких потреба. Године 1911. присуствовао сам као обичан соко, УЈ-ом Ческо-словенском свесоколском слету одржаном те године крајем јуна у Прагу, и осећам душевну потребу да овде забележим два догађаја које сам тада доживео и које никад немогу заборавити: први је свечани помен (парастос) одржан на Видовдан у руској цркви изгинулим јунацима на Косову пољу 1389. године, којом су приликом у цркви била соколска старешинства и све српске и многе друге соколске заставе, а пред црквом упарађени сви српски соколи — којих је било око 300 — са музиком и многи остали соколи. Свечанијем помену косовским јунацима, но што је овај био у братскоме Златном Прагу, нисам присуствовао ни пре ни после тога.

Други је догађај говор који је једне вечери одржао у Народном дому на Виноградима, поштовани Др. Јосип Смодлака, као представник далматинско-приморских сокола, на молбу и наваљивање многих млађих сокола. Веома жалим што нисам тада био у могућности да забележим бар главне моменте тога говора, који је импровизован, и штета је ако га нико није забележио и сачувао за будућа покољења. Нисам запамтио многе појединости тога говора, што га је изговорио пред неколико хиљада старијих и младих одушевљених сокола, један искрен, велики патриота и прави, неустрашиви соко, али једнога се врло добро сећам а то је: да је за време целога говора, који није био кратак, треперио у мени и најмањи живац, а, по свему судећи, изгледа да није било друкчије ни код осталих слушалаца, јер одобравању и одушевљеним усклицима после завршеног говора није било краја. Био сам веома узбуђен, јер је говор био такве природе, да је морао узбудити до крајњих граница свакога који искрено воле свој Народ и о њему и његовим невољама мисли; али, у исто време, био сам и забринут и питао сам се у себи: шта ли ће, Боже, бити са поштованим говорником после овога говора, упереног противу непријатеља свога Народа? Јер, Др. Смодлака говорио је тада, колико се још сећам, тако, да би аустр. влада, у случају да је такав говор био одржан у Београду, врло вероватно тражила од српске владе изјашњење. Овај ми је говор тада показао: шта зиачи право Соколство за људе патриоте који воле свој Народ. Сматрам за дужност да овом приликом поменем још и то: да је за цело време говора била уз говорника његова поштована и уважена госпођа, која га, како ми рекоше њихови познаници, прати при свима сличним манифестацијама. Колики су значај и вредност добро организованог соколства, најјачи и најбољи пример даје нам братски чешки народ, коме је Соколство спремило и новоствореној држави ставило на расположење преко 100.000 физички, умно и морално спремних војника, свесних, на првоме месту, својих дужности а за тим и својих права.