Opštinske novine

Страна 662

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

зила је у нагарени магацин пушке, клизила кроз цев и излазила напоље. Никога више није било да се одупре непријатељу који се лагано и опрезно помаљао с оне стране пруге, из воде... а три мала београдска гимназијалца, три соколца још су били на својим местима крај сандука пуног пешачке муниције! Цео тај догађај пређе ми испред очију док сам посматрао фотографију. А онда се окретох фелдвебелу: — И шта сте урадили с децом кад сте их ухватили? питао сам фелдвебела. — Кпе^з&епсШ знате, утврдило се да су додавали метке војницима." А Кпе^з^епсМ у таквим приликама значило је: једна узана авлија, зид, гола сабља спуштена брзо, и плотун! Ето, укратко, историје ових малих Београдских сокола! Њихова имена: Душан Вујић, 14 година, син општинског деловође из Београда. Светислав Ђорђевић, 14 година, син учитеља Ђорђевића из Београда. Јован Станић, 12 година, син капетана Станића из Београда. Сви ученици I. Београдске Гимназије... * * * Данас, после петнајест година, некаква авлија на Дорћолу скрива у себи три мала костура, троје деце са кланичне пруге из хиљаду деветсто петнајесте... После толико дуго времена њихова старија браћа која падоше негде на Кеју, на кланичној прузи, на Ади, код Небојше, код Вишњице, после толико дуго времена кажем, они ипак добише свој споменик. Захвалне генерације имаће где да спусте ловоров венац. Али ви малолетни јунаци, ви га још немате! А ви сте гинули тих дана месеца Септембра 1915. Па-

дали сте као снопље по улицама Београда. Колико пута сам вас под кишом шрапнела гледао у црвеним соколским кошуљицама са соколовим пером за шајкачом: хтели сте и ви да будете униформисани као ваше „старије бате". Па не само то, већ сте хтели и да гинете као ваше бате, и ви сте и гинули! Падали сте чим би крочили на врата вашег дворишта; падали сте и у самоме дворишту; убијали су вас и на спавању. Вас па и многе млађе од вас. За ово не треба много доказа: довољно је отићи на Ново Гробље и заћи од гроба до гроба. На малим скромним споменицима старим већ петнајест година чита се болна историја једне генерације која је била тек у зачетку. Написи су тужни и незаборавими. Ево једног: + Овде лежи наше мило дете ЗОРАН Рођен 16. маја 1911. мучки убијено ноћу, на спавању, од немачке гранате 25. Септембра Шб. год. Болна рефлексија оних ноћи Београдове агоније када су гинуле и мајке с децом у наручју, и деца у наручју својих матера. Болна, утолико, болнија, што то већ иде у заборав. Да, ви вашег споменика немате. И где ће, питам се, ваши другови соколци који су ових дана слетели у Београд створен вашом крвљу, озидан вашим костима, где ће, питам, се спустити у знак пијетета триколорну траку Југословенску. Где? Вама се ни гробови незнају; вама се честито ни имена незнају, али поносите се тиме, јер прави су јунаци увек незнани. Почивајте мирно најмлађи браниоци Београда!