Opštinske novine

6

**■

Јавна говорница-

ДимитриЈа Ј. СтоЈаиовић

Београдсћа кафанска хумана друштва

11ослератни менталитет нашег, специјално београдског друштва дао је пуно ненормалних и нездравих нредузећа и појава, па је између осталог дао и асталска или кафанска хумана друштва. Хуманост је као и милосрђе једна однајплеменитијих манифестација човечје душе. Бити хуман и милостив према ономе који је у невол,и веће је дело, него учинити какав ироналазак. У нашем народу, у коме још није развијена свест о социјалној солидарности, развијена су осећања хуманосги к милосрђа. То је доказано у рату према непријатељу, а још више у миру према невољним суграђанима. То је у осталом једна од главних црта словенске психе! И ова норатна кафанска београдска хумана друштва израз су 1е племенитосги, тога осећања хуманости и милосрђа Људи, који свакодневно и скоро обавезно заседају за кафански сто, да добро мезете и још боље попију, осетили су једнога светлог тренутка, да онда, кад се они тако богато госте, неко нема ни најнужније потребе да одржи голи живот. И тада су решили, да одвоје нешто од онога што су наменили кафеџији, и да тим свакодневним прилозима учине какво добро дело. Сетили су се деце, ђака, који, бедно одевени, губе здравље, текући у школама знање и спремајући се за, можда, и још тежу борбу у животу. Тако су дошли до идеје, и остварења идеје, гости у првој кафани, па за њима и други у другим кафанама у Београду, па је та идеја отишла последњих дана и ван Београда и захватила и унутрашњост. А да је та идеја искрсла за кафанским столом, уз пуне кригле и чаше, најбољи су доказ имена која су добила та друштва. Почевши од „Поцепаног капута", па „Роткве", „Гурмана", „Лакоћемо" и т. д., дошло се најзад и до озбиљних и сасвим озбиљних и при-

кладних имена, јер се нашло људи који су мало друкчије резоновали о тој појави и који су могли да одрже равнотежу при оснивању друштва. И као год што су се ова друштва рађала за пуним кафанским столом и у нарочитом расположењу, исто тако се и помоћ пружа деци у кафани, за иуним столом и у расположењу, које никако не служи за пример оној деци која дођу до ге среће, да из руку ових иначе у истини ретко добронамерних људи, приме по пар топлог одела. Сем тога, ова друштва имају и своје славе. Слави се са највећом помпом и уз трошак који односе хиљаде динара. Па ако би узели у рачун: колико се изда новца на гозбе у разним свечаностима, које таква друштва приређују, верујемо, да би се тек онда видело, да ова друштва више добра чине кафеџијама, него онима, ради којих су основана; да је овај начин хуманих манифестација врло неекономичан, а у извесним правцима и директно штетан. Међутим има пута и начина, да се више и корисније учини за сиромашну децу и да се дарежљивост нашега престоничног добронамерног света упути на правилан пут. Ми ћемо на један такав пут да укажемо. При свакој београдској основној школи, а скоро и гимназији, постоји фонд за помагање сиромашних ђака. Сваки овакав фонд одржава се добровољним прилозима добрих људи, уписом за чланове утемељаче и добротворе, приходима од забава и концерата и помоћи од општине. Али сви ови фондови слабо стоје, јер имају врло слабе приходе. Грађани се њих сете само о светосавској прослави. Стога ови фондови не могу да одговоре својој сврси онако, како се жели и како изискује стварна потреба. Има свега 2—3 фонда и то ван Београда (Шабац, Смедерево) који су богато дотирани завештањима неких