Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 515

оставку и излази из школе. Бинички се у то време примио за хоровођу „Станковића" у коме је развио своју делатност као хоровођа и уздигао на достојну висину и , ; .Станковић" и себе. Услед извесних несугласица, које су избиле међу наставницима Српске Музичке Школе 1911 године неколико наставника поднесу оставке и изађу из школе. То врло згодно дође Биничком и Певачкој Дружини „Станковић" која је баш у то време купила кућу у улици Милоша Великог бр. 1, те донесу одлуку да по угледу на Београдско Певачко Друштво и Певачка Дружина „Станковић" оснује своју музичку школу, управо обнови ону прву из 1893 године. Та |е идеја ©дмах и приведена у дело, и септембра месеца 1911 године отпочела је рад Музичка школа „Станковић" организована и урећена сасвим по угледу на Српску Музичку Школу. Београд је био рапидно напредовао и у броју становништва и у културном погледу, па док ранше није било могуће одржчти једну школу, то сада нше било немогуће да Београд има лве музичке школе. И школа „Станковић" је напредовала. Управа „Станковића" је у томе циљу преправила купљену зграду, подигла на њој други спрат са концертном двораном и повећала број учионица. У колико је музичка школа „Станковић" за време рата изгубила у времену и своме развоју, у толико је то рапидно надокнадила радом после великог рата. Музичка школа „Станковић" броји око 500 ученика. У њој раде око 25 наставника, а ове школске године 1930—31 добила је државну помоћ, први пут, у износу од 50.000 динара. Музичка школа је саставни део Музичког Друштва „Станковић", које је поникло из Певачке Дружине „Станковић" и има пет отсека у које долазе: хор, музичка школа, оркестар, музеј и концертни отсек. Тако Београд, престоница Југославије, има данас две музичке школе. Обе приватне, обе субвенциониране, обе са правом јавности. Оне савесно и са самопрегоревањем врше своју културну мисију. Па ипак њихов рад може у пуном смислу да се сматра припремом за једну државну музичку школу у Београду, која би независно од материјалних тешкоћа и борбе са њима, била заиста и по своме уређењу и по квалитету наставника и наставе уметнички завод, који ће достојно репрезентовати престоницу. * * * Музичка школа није у историји музике никаква нова ствар. Још папа Гргур Велики (590-604)^ основао је у Риму „бсо1а сап!:огит", У к°Јој је чешће лично држао предавања из црквеног певања. Са развићем инструменталне музике музичка настава се све више сконцентрисава по музичким школама. Сасвим је свеједно какав ће назив музичка школа но-

сити, консерваториум, музичка академија, висока музичка школа и т. д. Главно је, какав ће бити њен наставни план и програм. Назив консерваториум је талијанског порекла. Он је првобитно значио завод за сироту и напуштену децу. Мушка или женска деца становала су у заводу, добијала су храну, одело, наставу, а поред осталога и наставу у музици, било у певању или у свирању појединих инструмената. Консерваториуми су у већини случајева стајали у непосредној вези са којом црквом или манастиром. Временом су консерваториуми постали прави расадници музичке уметности, а најчувенији кансерваториуми постали су по угледу на консерваториуме у Италији. Тако' је на пример најчувенији и најстарији консерваториум у Италији био у Неаопаљу сН 8ап1:а Мапа основан 1537 г. Париски је основан 1795, прашки 1810, бечки 1817, лајпцишки 1843, петроградски 1862, минхенски 1865, московски 1866 и тако даље. Као многе друге школе, тако и музичке школе могу бити приватне или државне. Постоји мишљење, да је за музичке школе боље кад су приватне установе, евентуално, са државном субвенцијом. То се мишљење правда тиме, што се наводи, да је рад у приватној школи интенсивнији и савеснији, јер су наставници за школу више везани и материјално и морално, него када је државна, налазећи да би се тада бирократизирала, што би успоравало напредак и развијање школе. А зар та логика не важи и за све остале школе: средње, учитељске и т. д. Међутим ми видимо, да данас све државе у свету имају своје државне музичке школе. На против, приватне школе су принуђене често пута да са наставом тргују, и да приме сваког ученика без обзира има ли талента или не, само ако може да плаћа школарину. Данас, када су обезбеђени и служитељи пенсијом у старости, није ни племенито, ни морално, дозволити да наставници уметничких школа, изнемогли у старости, умиру у беди и сиротињи. А наша Музичка Школа у Београду, која броји своју 32 годину од оснивања стоји пред том алтернативом. Услед мале награде, наставници су у приватним школама нагнани да се претрпавају бројем часова, а то иде на штету саме наставе. Држава мора да осети и дужност и потребу, да отвара своје уметничке школе, из којих ће добијати потребан уметнички кадар, са квалифнкацијама онаквим, какве најбоље одговарају стварним државним потребама и потребама јавног уметничког живота. Ово је питање данас погпуно зрело, њега су тако схватили и меродавни фактори, и закон о уметничким школама, који је пред Врховним Законодавним Саветом, даће музичком и уметничком животу у Југославији