Opštinske novine

Јавна говорница:

Тодор Крставовпћ Још нешто о београдској чистоћи и Београђанима

Када је реч о чистоћи уопште, и о хигијенском животу у великом граду напосе, онда је код нас у Београду нарочито препоручљиво непрекидно јавно поучавање, упозоравање и контролисање. Зашто је то тако и због чега је то код нас у Београду нарочито нужно? Зато, јер смо ми град без великоварошана: са широком популацијом у којој је врло мали број из дана у дан ишчезавајућих старих Београђана, чије породице данас живе изоловано од многобројних „анонимних" придошлица. Београдски живот је у својим културн.им и естетичким формама веома различит и шаренолик. Београд је још увек без једнога израђениг великоварошког типа на кога се угледа: који културно доминира и који је способан да врши прогресивну асимилацију паланачких и сељачких досељеника. Шта више, строго процењујући, опажају се знатне могућности да шаренолика имиграција коначно апсорбира стари и модерно још непотпуно формирани тип Београђанина. Ову нелепу хипотезу треба да нам потврде разни примери данашњих супротних схватања у основним стварима грубог, видљивог, телесног живота код људи. За ово је доста да захватимо само једну прегршт хигијенских илустрација из обиља нашег свакидашњег живота. Једном малом екскурзијом у област личне хигијене могу се увек наћи овакви и слични жалосни примери. * Први пример: код подневне обуставе рада, један калдрмџија од својих 40—45 година, типични сељак наше Црне Траве, пере руке у олуку једне палилулске улице. После тога он их је лепо обрисао својим марамчетом, па потом онако влажно употребио да обрише и марљиво дотера своје густе и овеће бркове. Пошто је тако „испунио" формално правило основне хигијене, овај човек је ушао у оближњу чокалиницу да руча. Спустивши

своју капу у крила и усрдно прекрстивши се, овај се работник прихвати свога обеда, стеченог у зноју лица свога. Човек са најелементарнијим појмовима о бактеријама кад спази овако „прање" руку у муљу уличног олука, мора да осети читав нервни потрес у глави: да се запита, шта све од таквог формалистичког схватања личне хигијене може снаћи онога несрећног, честитог човека?!... * Други пример: Угледан београдски лекар има палату недалеко од центра, коју издаје станарима. Он сам не станује у њој. Међу наизменичним станарима има породица: лекарских, свештеничких, официрских, чиновничких и других. Палата има изврсно двориште, пуно цвећа и зеленила. Али, оно што је за најелементарнија хигијенска схватања непојмљиво, и за правне односе недозвољено, то двориште је неприступачно за све станаре сем једнога! Само б ивши кућегазда, који још станује у тој кући као кирајџија, има искључиво право искоришћавања дворишта; Сви остали становници су буквално лишени тога права. Они имају само станове из којих могу саобраћати само са улицом и обрнуто. Да лепота дворишта неби била оштећена ни присуством канти за ђубре — које се иначе уредно празне — смештене су ове и лети и зими у приземље саме куће, одакле се ноћу, кад су врата затворена, шири несносан кисео смрад! И овај пример је битно сродан са оним претходним: формалистичко схватање хигијене. Разлика је само у томе, што је онамо у питању један непросвећен калдрмџија Црнотравац, а овамо високо културни и конфорни људи!... Да је ово двориште мање идеално уређено, становници би могли у њему уживати бар слободни ваздух и били би спасени од скупљања ђубришта у кући. Али овако... * Трећи пример: Летње београдско вече са тешком оморином. Хлебарски радник у оде-