Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1383

зање станова својим грађанима. Истина ова обавеза није предвиђена ни једним законским ирописом, али се у даном моменту, појављује као императивна дужност, добро схваћених односа општине као једне целине. Неке општине, као што је то случај са Бечком, учиниле су огромне инвестиције у подизању станова за своје грађане и на тај начин, најбрже и најефикасније решили станбено питање, које се после рата појавило као потпуно нов проблем. Поред дужности снабдевања водом и осветлењем, која се данас сматра као један од услова, без којих ни једна градска општина не може постојати, данашња комунална политика истакла је и проблем огрева од стране општина. Постављено је питање, зар неби општина путем централног грејања, могла својим грађнима пружати уз наплату извесне таксе и огрев, онако исто, као шго им пружа воду и осветлење. Здравствена политика и социјално старање за грађане, такође је нов проблем, који се поставља, а који престоничка општина има нарочито да решава. Питање снабдевања млеком већ се претреса од стране општинског суда, и оно ће добити своје решење. Подизање санаторијума за децу и болеснике, такође |е проблем, који захтева своје што скорије решење. Подизање болница и установа превентивне медецине је проблем комуналне политике, исто тако важан као и остали проблеми. У социјалном погледу, дужност је целине да помаже своје сиротне грађане. Ова се дужност нарочито поставља у општинској заједници. Ранија социјална политика Београдске општине, састојала се у издржавању сиротиње и дељењу помоћи, коју би општина испросила пред Божић и Ускрс. Данас пак, општина има такве установе, где је ово питање решено по принципима савремене комуналне политике. Наводимо дом стараца и старица, дечја обданишта, радничка склоништа, читаоница, библиотека, дечја посела итд, Ради извођења свих ових задатака, који се не постављају за све општине у земљи, већ само за велике градске општине, а нарочито за београдску, потребно је донети засебан закон о Београдској општини. Скучена у параграфе закона о општинама, који би важио

за целу земљу, престоничка општина неби могла да даје иницијативу за решење проблема, које намеће савремена комунална политика, јер неби имала довољно замаха. Потребно је оставити што еластичније прописе у закону о Београдској општини, и државни надзор над њоме свести на најмању меру. Престоничка општина, као што сам и раније написао, има своје специјалне дужности, те се о њима мора водити рачуна, приликом доношења новог закона о општинама и о Београдској општини донети посебан закон. Досадашњи закон у неким својим одредбама, имао је специјалне прописе о Београдској општини, али су они били недовољни да обухвате све односе који се појављују. Покрај тих незнатних одступања, сви остали прописи били су опште природе и важили су за све општине, како за сеоске, тако и за градске, па и престоничку општину. Један поглед бачен на записнике Београдске општине, о чему је све одбор морао да решава показује сву тачност наше тезе. Тако у записницима се може наћи решење општинског одбора о одређивању помоћи некој жени од 100 дин. месечно, о расходовању материјала у вредиости 300 дин. и томе сличне одлуке. Да би се расходовале неке мотике у вредности 300 дин. треба да се скупе 45 одборника и да о томе гласају и донесу своје решење. Општинскоме суду треба дати много више власти, али зато увести и што тешњу сарадњу између одбора и суда у питањима комуналне политике. Дешавало се, да док је одбор решавао о расходовању мотика иницијатива за решење великих проблема, долазила је и решавана од стране чиновника, потпуно бирократски, јер у закону ни.је (?кло предвиђено, да то решава одбор, будући да закон стриктно прописује дужности одбора. Код таквога стања ствари престоничка општина, била је принуђена да се помаже доношењем правилника и статута за појављена питања, који су често били у противречности са законом о општинама. На основу свега, долази закључак, да је потребно што пре донети закон о Београдској општини, јер то захтевају како општински, тако и државни интереси.