Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1421

час Срем под Србима, у то време Београд урбанистички није напредовао. Он је одржавао мање или више увек свој стари облик; гврђава и мала варош око ње, у главном на Дорћолу са нешто разбацаних махала и ретких насеља. Куће већином од слабог материјала. Центар вароши је Дорћол, главна улица је Душанова, а из самог центра пење се полако чаршија ка Зереку преко највишег гребена (Кнез Михаилова ул.) ка Сави и циганској махали. Дубровчани су становали на Дорћолу. Они су живели једнообразно у свакој колонији. Како саобраћајна средства која би их везивала са Дубровником нису била тако усавршена, то су се они брзо одомаћивали и стварали себи куће и кућишта, све један уз друго!. Гако се формирала к .олониЈа дуороичана на Дорћолу, тамо, где је сад од прилике старо-католичка црква. Подизали су куће један до другог, имали су своју цркву, школу и т- д. А наш Дорћол тада је био прави мозаик од народа: Срби, Грци, Турци, Бугари, Мађари, Немци, Јермени, Јевреји, Цинцари, Цигани, али пре свију тргују Дубровчани. Свн су се они бавили по мало трговином, која народност више — која мање, али Дубровчани искључиво, јер су ради тога и дошли и као што рекосмо имали су доста повластица које су трајале све до пред крај XIV века, када је почела да јача османлијска брутална сила. До тада су они водили прву реч у Београду. Они створише и нову чаршију, јер је за њих Дорћол био мали по просторуПочетком XV века кад је Деспот Стеван Лазаревић, син цара Лазара пренео престоницу у Београд и подигао цркву Свете Богородице (била је на месту данашње Саборне Цркве), Дубровчани напредујући са својом трговином и стварајући дућан до дућана, почевши од својих кућа са Дорћола, стигоше до Саборне Цркве и тако се створи Дубровачка чаршија, која се одржа кроз све политичке фазе све до данашњих дана. Све до светскога рата Београђани улицу Краља Петра нису другојаче ни називали него „Дубровачка чаршија". Тако су Дубровчани успели да стари београдски центар — Дорћол — који је мало био српски због силних странаца, споје са новим српским центром око Саборне цркве. Деспот Стеван Лазаревић подигао .је око цркве конаке и разне друге зграде и јавне грађевине свакако и због тога да час пре веже два пристаништа савско и дунавско (а то је била жеља и Дубровчана) и да јаче споји варошки центар Дорћол са сиромашним предграђем, насеобином Срба и Цигана на „ С ави и бари Венецији,- Дубровачка чаршија је ту везу коначно успоставила и припомогла Да се почетком XIX века створи нови чисто српски центар Београда: Варош Капија. Карађорђе је при освајању Београда морао да иде на Дорћол и тамо је имао свој конак.

Интересантно је да су овој трговачкој аргерији, коју успоставише Дубровчани, Дорћол — Саборна Црква Турци и за време Дубровчана и после њих истављали другу, која иде од Зерека ка Стамбол капији (Васина улица), али у томе нису имали много успеха. Та попречна артерија била је и остала скоро до данас ситничарска, а ова коју поставише Дубровчани важи и данас :.ао гросиска- То је ваљда и зато што је најг;:/ироднија она артерија која везује два пр^станишта. Дунавско је било више војничко, -1 савско од свог постанка трговачко, а у он време Дубровчани су тежили више трговачкс .1 пристаништу, које се и развило и временом победило дунавско. Почетком петнајестог века, кад је Београд био српска престоница и кад је дубровачка колонија била велика и моћна. Дубровчани називаЈу ову престоницу: Белеградо, Београд, Бијел-град и Биоград. После смрти Деспота Лазаревића дођоше Турци да уирављају Београдом и пропаде све српско, порушише и цркву и дворац Деспотов, али не могадоше на пречац да сруше дубровачку чаршију и дубровачку трговину. Она је остала да пркоси вековима. О трговцима дубровчанима може се рећи да су они били солидни трговци и примерни грађани, који су заштићивали Србе, своју браћу по словенском језику, а и по вери, ма да су они имали своју засебну цркву. Доцније су и они прогањани од Турака- Дубровчани су у главном извозили сировине а увозили мануфактуру. Дрво, вуна, восак, мед, стока то су били главни артикли за извоз. Трговина је у Београду била врло жива тако да је све врило, да се трговало и по дућанима и по улицама. Дубровчани су сами пресуђивали међусобне спорове а често су ишли и на позив суда у Дубровник што је знатно развлачило решење. Могли су ићи ако им је по вољи и код локалних власти, али кад је био какав озбиљнији спор Дубровчани су се обраћали сенату у коме су имали вере чак и мештани- Начело правичности и слободе било је на висини и док је тако било, трговина дубровчана је у Београду напредовала и са њом и култура која је из Дубровника овамо пресађивана и од које сад има врло мало трагова (нешто мало материјалне културе) и то благодарећи само познијој осионој владавини некултурних османлија. Дубровчани су имали повластица које су и Турци признавали, у шеснаестом веку, то јест, имали су своје неприкосновене куће, дућане, винограде, цркве, свештенике, своју курирску службу, били повлашћени са царином, имали су права да се вдадају по својим обичајима и традицијама отаџбине, имали су права да се користе или не користе турским судовима, једном речју да буду потпуно независни од политичке управне власти. Те су им