Opštinske novine

Стр. 1427

тиште; Ох, пролеће; Киша пролетња; Школско звонце; Божић; Тежакова песма; О косидби; Веселост; Имам јагње; Ко је господар; Хвала Богу ево ту сам; Повратак и тако даље. Исто је тако компоновао песме и за ученике средњих школа, као што су: Несташни дечаци; Поточара; Светосавска химна; Водоосвећење и тако даље. Али је највише песама компоновао за певачка друштва, а оне су за мешовити, мушки и женски хор. Сем раније набројаних хорских композиција за време његовог рада у „Београдском певачком друштву" треба поменути и Јуначки поклич, (мушки хор); Пролетња зора, (мешов. хор); Појмо песме нек се оре; Боже, светле зоре (химна „Балкана"); Јадна Босна (женски хор); Славопој Панчићу (мушки хор); Славопој Сими Милутиновићу-Сарајлији (мушки хор); Поздрав краљу (мушки хор); Бугарске народне песме (мушки хор); Карамфилче (бугарска народна, мушки хор); итд. Уз пратњу клавира: Јадна мајка (мешовити хор); Молитва (мешовити хор); Ратни поход (мушки хор). Уз пратњу оркестра: Славија (мушки хор) и тако даље. Маринковићеве хорске композиције могу се поделити у две главне групе: у оригиналне композиције и у оне у којима је обрађивао народне мелодије („Кола"). Маринковић је дао девет „Кола" народних песама, која су у ствари смеше српских народних песама. Његова „Кола" су прототип Мокрањчевих Руковети, али без оне оригиналне и духовите обраде, која се налази у Руковетима. Маринковић је у „Колима" мање интересантан од Маринковића у оригиналним композицијама. И баш у том оквиру оригиналног стварања Маринковић је значајна уметничка појава. Нарочито његове композиције патриотских песама су свеже, снажне, пуне драмских акцената, искрене, убедљиве и нешаблонске, тако, да нико у српској музици није умео тај патриотски тон да погоди боље од њега. Он је у томе остао ненадмашан. Његове патриотске песме су његово оружје, којим се борио за националне идеале, јер „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака". Маринковић је својим патриотским песмама деценијама ковао срца —• челична срца; па је и доживео да види како су та челична срца остварила Србинов и његов идеал. Као хоровођа „Београдског певачког друштва" и „Обилића" Маринковић је радио и на црквеној музици с успехом. Тако је и на том пољу дао неколико одличних оригиналних радова и то: Једну литургију — до 1ебе појем — Службу при венчању, и ванредно успело Опело, све за мушки хор. Опело је засновано на мотивима шестог црквеног гласа и дејствује непосредношћу свога израза. Његово Оче наш компоновано за

мушки хор, делимично у речитативном стилу одликује се оригиналношћу, јасноћом, мајестетичним изразом. Исто тако Маринковић са успехом хармонизира црквене мелодије, као на пример: „Царују небесни" по шестом гласу, „Вечери твојеја тајнија", „Крсту твојему", „Јелици", „Светосавско појање", „Тјело Христово" и тако даље. Маринковић је био први међу српским композиторима, који је покушао да створи као посебан тип српску соло песму уз пратњу клавира, давши јој заокругљени облик и уметничко обележје. У радове те врсте убрајају се нарочито успеле две његове песме: Шано, душо, Шано; и Стојанке, бела врањанке (Под пенџерите) обе по речима Драг. Ј. Илића. Јоханес Брамс коме је случајно допала до руку његова песма „Стојанке" изразио се веома похвално о томе раду и нарочито нагласио оригинални музички стил. Треба још поменути и соло песме: „Из град у град Зариф иде" и „Муњом опаљен грм", које се не мање истичу оригиналном музиком. Сем соло песама, Маринковић има и неколико успелих дуета и терцета за два и три гласа уз пратњу клавира. Чудновато је да Маринковић, који је имао баш тако јаку инвенцију за оригинална стварања, а који је у Прагу морао схватити и осетити значај Сметанин, није као композитор ушао у велике музичке облике камерне музике, симфоније, ораториума, опере — да би у њих унео елементе српске музике, које је тако интенсивно осећао. А да је за то имао смисла и способности најбоље сведочи једно дело, које је дао за Народно позориште, а то је драмска музика за комад „Суђаје" од Љубинка Петровића. Она је оригинална, компонована у народном духу, и појавила се као нешто сасвим ново и дотле у нашој позоришној музици непознато. Треба рећи и то, да је искључиво снажна и драматична музика Маринковићева одржавала на репертоару дуги низ година слабу драму Петровићеву. У тој се музици осећа, да је Маринковић могао дати већа позоришна музичка дела, музичку драму или оперу, која би већ са њиме оригиналну српску музику пренела у Европу. Међутим, с једне стране, што није био од оних великих духова, који су у стању да „из места" прескоче музички развој неколико генерација, друго, што је тако хтео неки тајни закон реда у развијању српске музике и треће, што у себи није имао тога гоњења, Маринковић даје дела мањих облика: соло песму с клавиром, хорове а капела, и неколико хорова уз пратњу клавира и оркестра. Патриота, који је пуном снагом и искрено волео свој народ, он је у првом реду стварао да задовољи потребе своје средине и свога народа у духовном смислу. Његови радови су кроз деценије те потребе за-