Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 81

весног сазнања но као чисто уметнички циљ у самима себи. Ораовац је, као скулптор, млад и зато ова особина и јесте знак озбиљности његова схватања. Са његовим школовањем, он је могао врло лако примити и идеолошки схватити ма који од многобројних портрета на страни и вратити се у Београд да нам покаже „како се ради у Паризу" место свега тога Ораовац је учио само једну ствар: занат остављајући своме таленту да се испол>и у току рада. Случај Ораовца је у толико ингересантнији што се је одао уметности тек после завршене универзмтетске спреме. Изашавши из рата са деветнајест рана и без леве шаке, он бира физички најтежу грану уметности, скулптуру и после свршене београдске уметничке школе и гри године рада у Паризу враћа се да продужи самосталан рад у Београду. Он са одушевљењем, и као о својој највећој срећи, говори о томе како му је први учитељ био наш велики вајар Тома Росандић и како му је велики Бурдел био учитељ за време студирања у Паризу. Од изложених радова највише падају у очи портрети, они имају живости и каракгера, а нарочито портрети Анри Барби-а, Стеве Тодоровића, Д-р Боре Ђорђевића и Боже Николића. Мале фигуре имају неке елегантне дражи и третиране су шире и слободније но већи актови. О стварној вредности Ораовца као будућег мајстора је тешко рећи одређено. Он је тек на почетку своје каријере и ту већ показује све одлике доброга мајстора, а колико ће он те одлике развити, до које ће он висине

доћи као вајар то ћемо видети тек из његовог будућег рада, а према ономе што је до

Ораовац: „Аутопортре"

сада показао он заслужује сваку пажњу и као уметник и као озбиљан и солидан радник.