Opštinske novine

Музичка хроника: Проф. Петар Крстић Музички преглед

Евгенија Ваљани, оперска певачица, мецо-сопран, бивша чланица Београдске опере, која је неколико година провела певајући на оперским позорницама у иностранству, приредила је 16 јануара 1932 г. свој Концерт арија и песама у дворани „Станковић". Ваљани и данас располаже великим и звучним органом, као и за време чланства у нашој опери. Она располаже певачком техником и културом, коју је студијама и искуством у иностранству још више развила. И на овом Концерту је Ваљани имала видан успех, који је опредељује за певачицу на сцену, тим више, јер је Ваљани одлична глумица. * Петар Думичић, професор Музичке школе „Лисински" у Загребу, приредио је 21 јануара т. г. концерт у оквиру концерта Народног консерваториума у дворани Уметничког павиљона „Цвијете Зузорић." Думичић је У више махова концертирао у Београду и његове лепе пијанистичке способности нису остале незапажене. Думичић .је на овом концерту изводио од старокласика: Хендел, Пасакалија у ге-молу; Рамо, Тамбурен и Парадизи, Таката у А-дуру, и показао смисла за старокласични стил. — Други део програма посветио је Думичић клавирским делима из пера загребачких композитора. У том делу програма смо чули „Скерцо" у Е-дуру од Ливадића-Визнера у обради Св. Станчића, композицију изванредно јасног стила и одређеног облика, затим Папандопулову „Попевку и Токату" из Партите, — композиције које не дишу националним духом, а од којих је „Попевка" занимљивија и одређенија од „Токате", која је нешто натегнута, више дело разума но осећања, нешто искидана, без оног непрекидног ритмичког покрета, који је за њу карактеристичан. Као трећа тачка у овом делу била је „Игра из Штипа" од Златка Гргошевића. То је жива минијатура са карактеристичном пратњом по ритму, али без ширег замаха. Сва ова дела извео је Думичић технички савршено, уносећи у њих своју изразиту музичку културу. У трећем делу програма изводио је уметник дела Шопенова: Фантазију опус 49, Емпромпти опус 66 и две етиде. При извођењу Шопенових дела запазили смо разноврсне

модулације удара, којима Думичић располаже при свирању на клавиру. У четвртом делу програма био је Лист са „Ноктирном" и „Легендом", у коме се Думичић утврдио као пијаниста, који је одлично савладао Листову технику, те је изванредно музикално извео његову „Легенду". И програмом и својим извођењем умео је Думичић за све време концерта да интересује слушаоце. Думичић је зрео уметник, који на своме инструменту уме да оживи музичка дела на свој начин, али који слушаоца занима. * На оперској претстави „Мадам Бетерфлај" у Народном позоришту 22. јануара т. г. гостовала је оперска сопранискиња Елизабет Нелви у насловној улози. То гостовање није било од нарочитог значаја. Нелви има певачку школу и певачку културу, која не може свуда да дође до пуног израза услед органа, који код ње није више свеж, у висини оштар и захвата физички напор за високе тонове. Ма да је глас лепе боје, он у свима положајима јако подрхтава. Као глумица оставила је Нелви утисак почетнице. * На претстави „Севиљског берберина" 25. јануара т. г. појавила се први пут као „Розина" на нашој оперској сцени Нинковић-Грозано, а као Граф Алмавива Владета Поповић. Нинковић је као „Розина" учинила изврсан утисак својом појавом и глумом. ГБен је орган погодан за колоратурно певање и она ће и у том делу партије имати пун успех, кад колоратурну технику савлада до крајњих граница. Владета Поповић је природан певач. Бог му је дао орган и дар за певање. Али те природне дарове треба развити, усавршити, да би се они потпуно развили и технички и музичко-естетски. Колоратуран стил се другчије пева, од чистог лирског стила. Није то ни технички ни музикално једно исто. Владети Поповићу недостаје музичкопевачке културе, која се добија у строгој певачкој школи. С обзиром на његов изванредан орган, требало би му омогућити две до три године озбиљних певачких студија, код каквог признатог професора у иностранству.