Opštinske novine

Стр. 230

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

знацима дозивали један другог, одржавајући тако везу. Аустријанци, мислећи да су то знаци њихових другова, почеше и они да их дају. Није се знало ко кога дозива. Чудни су се судари дешавали. Аустријанци су се сусретали са четницима и када гогово луие прса у прса, настане гушање и прораде кама и бомба. Главне Кирхнерове врлние биле У храброст и доброта. Оне су га довеле до чина официра и команданта нашег одреда. Строг али правичан, стекао је оданост и љубав целога одреда. Поступао је са сваким по заслузи. Волео је храбре четнике и поносио' се њима. Знао је шта који од нас мисли. Са нама је срастао — још од првога дана, кад је од нас почео учити, да изговара прве српске речи. Артилерија нас гони. Монитори се привукли уз саму обалу. Бију нас брзом паљбом и приморавају на повлачење. Напуштамо пругу. Повлачимо се и распоређујемо по улицама. Сакупљамо' рањенике. Износимо их на даскама и вратима, скинутих са кућа. Покупљене, предајемо их грађанима и болничарима, да их носе даље. Мртве остављамо 1 на месту где је који пао; њима се не може ни прићи, па их и не склањамо. Куће догоревају. Тресак рушења догорелих кућа пролама ваздух. Кровови нестају; остају само поцрнели, разваљени зидови, који језиво штрче и бљују облаке дима и варница. Над нама се разастро читав слој дима и чађи. Угарци прскају, лећу по ваздуху, шире се и падају по бојишту. Црни смо као врагови. Непријатељу несметано стижу појачања. Пењемо се на куће и отуда посматрамо, како непријатељ јача. Пуни понтони војника стижу на обалу. Видимо их како се искрцавају, развијају у стрелце и јуре, да се што пре подвуку под пругу. Артилерија нас сатре. Напуштамо куће. Бежимо из једне у другу. Пентрамо се по крововима и скачемо са њих, окретно као веверице. Брзом паљбом тучемо прелаз, али без нарочите користи. Брзометке нам не помажу, њима не можемо да спречимо прелаз непријатељских трупа. Шта су брзометке према топу, само једном топу, којп би заљуљао корито Дунава и разнео понтоне са непријатељским војницима. Неколико, само неколико мегака из топа било би довољно да се створи невиђена паника незваних гостију. Потпомогнут новим и одморним снагама, непријатељ напада све жешће. Почиње прави окршај.

Тешка артилерија диже у ваздух куће и четнике, који се из њих боре. Митраљеску и пушчану ватру прекидају страшним детонацијама гранате, које падају једна за другом. Јаук раскиданих четника продире у мозак. Улице су покривене густим облацима дима, барута и ватре. Немогуће је остати присебан. Да ли да се притиче у помоћ затрпаним друговима, који вире из рушевина и запомажу, или да се и сами чувамо од граната и шрапнела, који нам прскају над главама, или да бежимо од кровова, ко.ји слећу са кућа и падају по улицама? * I * * Крвава ноћ и хладно јутро замрзло нам је и душе. Стојим уз једну липу и гађам непријатељско лево крило, које врши појединачно пребацивае. Поред мене, иза заклона од трулог плота лежи неколико жандарма и четника. Наши на десном крилу држе се сјајно. Пред њима је блатњава низина, на којој су некада биле баштоване. Сада је ово место обрасло коровом. Немци се у мањим оделењима пребацују. Наши леже у корову. Видим их како искачу, мешају се са Немцима и боре прса у прса на живот и смрт. Узвик за узвиком, бомба за бомбом. Неколико наших полетели напред. Бацили бомбе, једва сачекали њихово дејство и јурнули на десетак Немаца. Почиње клање. Овакви напади понављају се сваког часа. Тамо се неколико Немаца подигло. Јурнули на наше, ови поскакали. Више нема времена ни за бомбе. Пушка и нож. Кундак прска о лобању, нож се ломи о кост. И онда — кама, шака и зуби! — И клање до истраге, тихо, ћутке, без јаука, јер се нема времена ни даха ни за то! * * * Иза моје главе цикну пушка. Окренем се брзо — не видим ништа. Опет пушка и пламен готово ме опрљи. Видим само две руке и пушку. Затварач учини трак-трак, обарач окиде и — опет пуцањ. Привучем се. Иза басамака лежи регрут. Главу је погнуо, а руке и пушку избацио изнад главе и креше. Цев штрчи у вис, а метци лећу у небо. —■ Шта радиш то?! —• продерах се. Регрут се трже и расколачи очи. Загледам га добро. Премро од страха. — Овамо! — викнем му. Регрут приђе и' леже у ред. У страшном овом пакленом чуду, у коме би се и највећем јунаку следило срце, чујем