Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 231

песму. Окренем се и спазим Друга, старог четника званог „Кумановац", где из једног прозора уз песму гађа непријатељско лево крило. Так! — одјекну пуцањ. — А бре, детенце! — виче „Кумановац" смејући се. — Довикујем му: Не дај се, стариот! али ме он и не чује, него и даље гађа, пева и смеје се. Гледам га и дивим му се. Сваки метак из његове брзометке ништи по један непријатељски живот. А он пева неку песму, која је више тужна но весела.

добу, које губи своје последње претставнике, уступајући пред новим оружјем, новим идеалима, новом ером ... Окренуо сам се на Другу страну, да видим ко је још око мене. У томе часу појави се четник Света Милутиновић. Из руке му лије крв. Настојавајући да заустави крволиптење, стеже и носи рањену руку здравом. Прискочим да му помогнем и да га донекле испратим . .. * * *

Аустријски мерзер 305 мм. који је бомбардовао Београд 1915 год., укопан на обали Дунава између села Батајнице и Сгарих Бановаца у Срему

Стари је он четник, пореклом Кумановац. Лице му све изрешетано богињама, па ружно, али израз мио и доброћудан. Цео га је одред волео. За многе од нас, док смо још били новајлије, пре првог ватреног крштења, он је био недостижни узор. Старали смо се, да говоримо, да се крећемо као- он. Приче његове о безбројним борбама са аскерима или са бугарским комитама, слушане су пажљивије и преданије, него најзанимљивија школска предавања. А сад, како пуца уз песму и смех, учинио ми се ипак тужан. Учинило ми се, да та песма и тај смех нису онако од срца, као некада, за време наше четничке акције по Македонији, где је храброст решавала битке, а добар се стрелац играо аскерским главама. Песма његова као да је лабудова; не старог „Кумановца" него посмртни марш минуломе

Свиће... Одбили смо напад. Ватра је попустила. Јутарња светлост обасјава згариште. Дан открива сву грозоту, коју је непријатељ у току ноћи починио. Страшна пустош! Из прекопаних улица и порушених кућа вире остатци раскиданих људи. Улице и зидови попрскани су крвљу. Смрад запаљених кућа и покућанства гуши нас, а смрад лешева, који догоревају у запаљеним кућама, обара нас у несвест. На сваком кораку лешеви. Ужасна слика!.. . У толико ужаснија, што су то лешеви наших другова. Окрећемо главе, да не гледамо. Жалимо, што смо уопште људи, што је у нама разум човека, а не животиње, уверени, да би били срећнији. А поред све грозоте и сред раскиданог људског меса ми се