Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 319

могла рећи своју меродавну реч само једна пописна статистика становништва из претходне године. Ми ипак верујемо, с разлогом уосталом, да је реално повећање потрошње ту и да оно постоји у одговарајућој размери са појевтињавањем срестава исхране. Овај преглед о кретању просечних цена животних намирница у Загребу веома је карактеристичан с обзиром на неједнако позитивно стање тога кретања. Примећује се на први поглед, да су артикли опште потрошње мање појевтинили, од артикла које троши само имућнији део становништва. Тако су ракс-ви понајвише појевтинили: 42%; сомовина 13,20%; смуђ 12.50%, а осталих 16 врсти рибе само 9,22%. У исто време штука је поскупљала за 11,70%! Колонијални артикли су појевтинили само за 3%, а дивлзач за 16.64%. Шећер поскупљао за 3,44%, а поврће такође за 0,87%. У групи меса извршило се понајвеће обарање цена: говеђини за 27,19%; телетини, свињетини, масти и лоју за 26,49%, код живине 13,23%, а код заклане 30.89%. Загреб је у прошлој години стекао два важна искуства у области своје исхране. Прво, сазнање да се и у добу општег погоршавања животних услова може ипак нешто учинити на побољшању гратске исхране; друго, искуство да не треба остати само на досадашњим полумерама, већ да треба што пре поћи од пијачне интервенције ка комуналној апровизацији. То је велики задатак, али, то је и главни задатак савремених општина у градовима. Има више апровизационих модалитета који се могу целисходно примењивати. Одабрати ма и најскромнији боље је но никакав. Прошлогодишња интервенционистичка акција на загребачким тржиштима имала је судар са хлебарима и месарима. У првоме случају побеђено је тржишно надзорништво, јер су хлебари ограничили производњу и нудили публици земичке уместо хлеба! Ту се најдрастичније испољио недостатак апровизације. Исто би се догодило и код сукоба са месарима, само да није било великог потрошачког осиромашавања с једне, и великог појевтињавања живе стоке с друге стране. Талас незапослености у вароши и новчане беде на селу „победио" је првобитну упорност месара, који су после таквога „пораза" прошли боље но да су били формални победиоци, јер су у тој години продали 1,400.000 килограма меса више, но што су продали у претходној, која је уопште била боља година. Уместо да смање месари су повећали своје пословање у корист своју, произвођача стоке и потрошача меса. Хлебари то нису морали учинити, по-

што су били свесни тога да становништво мора јести хлеб свакога дана! Млекарски случај је најкарактеристичнији: њихова тактика са преобраћањем млека у млечне продукте, веома је поучна за сваку градску општину. Ту се очигледно испољила потреба преузимања набавке и продаје из руку оних чији су интереси супротни са интересима градске исхране. Без те трансформације код млека, хлеба и меса, која ће хигијену и економију учинити социјалнијом, не може бити реалнога побољшавања наше градске исхране. VII О ХИГИЈЕНИ ИСХРАНЕ У прошлој години, у бројевима 13, 14 и 15 „Београдски општинских новина" одштампана су три чланка чији је аутор био г. Милорад П. Зечевић. Писац је пружио читаоцима и јавности одличне систематизоване научне податке о досадашњим открићима витамина, и, о њиховој улози у рационалној исхрани савременог човека. Ја би био само захвалан г. писцу на овој студији, која је одлично хармонирала моменту и публицистичкој ситуацији створеној чланцима о исхрани Беогарада, да се писац није критички осврнуо на ове чланке. У публицистичким радовима, као и у сваким другим, критицизам је драгоценост коју треба желети, али свака критика не мора због тога бити симпатична. У поменутом случају критика је била савршено сувишна, јер критиковани чланци нису претендовали да расправљају хигијену исхране, већ су се идејно кретали само у области економнје и социологије градске исхраие. У колико су се ова факта дотицала и саме хигијене, то је бивало само у једној вулгарној форми, да се објасни чињеница, зашто је било потребно преобраћање тона и килограма у калорије. Ту су истраживани квалитети, да би се могле правилно оцењивати количине утрошених животних намирница, јер би се без тога остало у незнању, која је количина потребна за исхрану укупиог гратског станозништва. Ако се то неби истраживало, могло би се пасти у заблуду, да је исхрана, од икс милиона килограма подељена на икс хиљада становника, б ила добра, довољна и можда чак и обплна. Јер, неможе никако бити спорно, да разне врсте хране, ма да су једнаких количина, имају различиту квантитативну вредност исхране и храњења. Беланчевине, хидрати и масти били су поглавито рачунска база за изналажење калорија, кроз ко-