Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 431

них мера противу заразних болести не може обавити. Њихова је дужност да иду и у најудаљенији и најбеднији дом ђака, да виде болесника, да пруже помоћ и савете и да обавесте лекара, који ће предузети даље лечење. Школска сестра на лицу места, у самој породици испитује под каквим социјалним, материјалним и хигијенским околностима живи ученик и његова породица и њена служба у вршењу социјалне хигијене је од неизмерне користи. Ако је реч о појави неке епидемије међу школском децом њена је улога најефикаснија, јер она иде да пронађе огњиште заразе и спречавањем доласка у школу браће и сестара оболелог ученика спречава ширење болести и изолује само огњиште заразе. Други важан сарадник у здравственој заштити школске деце су сами ђачки родитељи, односно мати. Сви савети, које лекар или школска сестра дају биће узалудни, ако их мати искрено и потпуно не прихвати и не испуни. У мајчиној је вољи и уњеним рукама, поред васпитања свога детета, и у највећем делу здравсавено старање и само његово здравље. Исхрану, одевање, чистоћу, одмор, рад и игру мати треба да надгледа и од ње зависи и користан исход. У љубави према својој деци родитељи би учинили и највеће жртве за њихово добро и здравље и зато мислимо да су родитељи поред лекара најјачи фактор у спровођењу здравствене заштите код школске деце. Важан и користан сарадник је и учитељ. Саздо ће онај учитељ у потпуности да изврши свој иначе деликатан и важан задатак васпитања школске деце, ако се поред тога што се труди да детету да што боље образовање и здравље још и стара о здрављу својих ученика. Учитељ тргба да помаже школског лекара при испитивању здравственог стања ученика и да му сваку промену или догађај код његових ученика у хигијенском и здравственом погледу достави. Ако дете изостане од школе он треба да тражи разлог за то. Ако је ученик оболео школска сестра на извештај учитеља одлази учениковој кући и доводи га у везу са школским лекарем, који предузима потребне мере. Школски лекар и учитељ су најпозванији да помогну ученицима и да им побољшају здравље. Учитељ треба да изводи децу на сунце и чист ваздух, када је то могуће, да раде корисне гимнастичке вежбе и игре и да преко лета организују ђачке летње колоније на мору или у планинским пределима, које огромне користи доносе свој деци, а нарочито оној слабуњавој, бледој деци из варошких насеља као Београда. Док у животу често бива — то сви знамо из свакодневног живота — да родитељи зову лекара и виде да им је дете болесно само када оно падне у постељу и добије високу температуру или када се појаве видљиви симптоми неке болести —■ дотле је преимућство деловања и корист од школских лекара, што они

прегледају систематски свако дете у школи и често пута на чуђење родитеља открију неки недостатак или оболење код њиховог привидно здравог детета. Будно око школског лекара прати и умно и телесно развиће школског детета, он га најбоље упозна и редовно надгледа док не наврши школу. Ретко се када родитељи сете да своје дете измере или га прегледају кад је оно здраво. Некада се више пажње посвећује његовом умном ваепитању и превремено и превише замара његов мозак учењем језика и вештина, док се пренебегне његово здравље. Некада се више пажње посвећује и самом цвећу, као и градини него деци, док су баш деца најдрагоценије цвеће човечјег рода, цвеће коме треба посветити највећу пажњу и негу. Честим вођењем здравственог надзора над сваким учеником, који посећује школу и нарочито над оним које не долазе редовно, поред упознавања здравствених и хигијенских недостатака, упознају се и њихове материјалне и социјалне прилике или недаће са којима се боре, и које су сигурно од великог утицаја на њихово здравље и развијање. Када је и како код нас уведено здравствено старање над школском децом — школске поликлинике Први кораци у томе погледу учињени су 1883 године, када је био законом одређен лекарски надзор по школама. То је било свакако добро, али се увидело да је и недовољно. Школски лекари су похађали школе само с времена на време и њихов се рад састојао само као нека врста инспекције школе и истраживање заразних болести и пелцовање противу великих богиња. Али она потребна веза између лекара и дечјих родитеља није постојала нити свестрано упознавање здравственог стања код сваког ученика као и проналажење слабуњаве или оболеле деце. Рад тадашњих школских лекара био је хонорисан од стране Министарства унутрашњих дела и био им као споредна дужност, те они нису били школски лекари у правом смислу речи. Тек после Светског рата почела је и код нас да се обраћа већа пажња школском детеу и са установљавањем Мин. нард. здравља почиње у ширем смислу извођење социјалне медицине и по на особ школске хигијене. Министарство је предузело да изведе план рада за извођење школске хигијене и здравствене заштите школске деце по угледу на неке стране државе. Одлучено је, да се најпре у вћим градским центрима оснују школске поликлинике, у којима би нарочито одређени школски лекари вршили стручни преглед школске деце и старали се о њиховом здравственом стању и спроводили потребне превентивне мере противу заразних болести. Најпре је основано двадесет Школских Поликлиника у већим градовима наше државе