Opštinske novine

Стр. 788

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

вима, наишло је било на празнине у административним прописима, који су били застарели и непотпуни. Затим предвиђати и предсказивати ствари спада ако не у телепатију а оно у таленат, што је код гломазне администрације велика реткост, јер она увек у својим редовима има већи број способних но талентованих људи. Због тога не треба много кривити администрацију што није успела да на време пропише услове под којима ће се подизати Београд, под којима ће се развијати Београдска архитектура. Тешко да би овакој експанзији развитка могла одолети и каква старија и солиднија администрација којег познатијег европског центра. Уопште оптужбе 'против управне власти да се она слабо разуме у уметност и да је уметност само љути, врло су старе и тешко да ће брзо ишчезнути. Обично се мисли да власти не треба да се мешају у пигање укуса или да се мешају што могуће мање. Има доста иностраних грађевинских закона који су непотпуни у том погледу. Али и ако у стварању стилова и у модерној архитектури главну реч воде архитекти пројектанги појединих зграда, и ако су они ти који стварају покрет и дају му тон, то још не значи да администрација нема право да заштићује Естетику, нарочито кад је у питању целина, ансамбл изгледа града, трга или улице. Напротив администрација је дужна да о њој много води рачуна јер Лео Кларис вели: „Све оно што доприноси да се један град унакази огрубиће истовремено и душу становиика, снизити му ниво његове интелигенције, разбити енергију и посејати обесхрабљеност." Ако се даље узме за правилно да естетика града није луксуз за један народ, већ исга онаква потреба као и чистоћа, разумеће се зашто је преко потребно у интересу целине, да Београдска општина што пре донесе прописе о начину изграђивања Београда, т.ј. да донесе његове УређаЈне основе. Ма у ком се правцу развијао „стил" и архитектура у Београду, они овим неће бити нарочито спутани, јер ни један архитекта никад није имао апсолутну слободу да зида по својој машти. То његово право се увек сударало са разним прописима и увек је познавало ограничења због законских прописа или другим речима због грађанских потреба. Наш Стерија је једном приликом рекао: „И књижевне ливаде потребују ђубрета", да би праве добре .ствари могле боље да никну. Могуће да баш ова недисциплиновавост у прописима, која је довела до извесног слабог реда у изградњи Београда, можда ова неограничена слобода коју уживају београдски архитекти у компоновању фасада, доводи до гога да правилно схваћена слобода временом изроди ипак прогрес. Да људи, упоређујући рђаво схваћене ружне фасаде — које је наша администрација била немоћна да забрани са фасадама које су успеле и лепе, ,лакше

дођу до закључка о тачном појму вредности лепог. Ово је један од начина, истина доста скуп, за добијањем добрих и успелих ствари кад већ администрација не успева да забрањ УЈ е ружне ствари. Т. ј. до лепих се ствари долази и овим путем, само ту је средство иомешано са циљем, јер циљ је да све фасаде у Београду буду лепе. Управо веома грубе дисонанце у фасадама адиминистрација је спречавала, ма да су то ретки случајеви, јер и сами овлашћени архитекти ретко имају културно нижи ниво уметничког схватања од Грађевинског одбора да би му подносили на одобрење какве накарадне ствари. Међутим се са правом може рећи, да и поред старих прописа, да су им фасаде могле бити законски цењене да ли су лепе или не и поред новог § 22 Грађевинског закона, ствари су пролазиле доста олако, тако да су наши архитекти у ствари имали потпуну слободу у гтитањима фасада. Недосататак прописа дао је за резултат да Београд нма масу добрих и разбацаних детаља т. ј. појединачних фасада а да су му улпце у целини слабо изграђене. Странца код нас буни нехармоничност у целини изградње улице, забаченост и усамљеност појединих одличних фасада, као и мнопјтво промашених решења. Садањи београдски архитекти иду у свему путем новог времена, новог схватања модерне архитектуре. Модернизам је постао манија, тако да је у више случајева постао неискрен. Мода је опет створила шаблон. Староседеоци Београда имаће прилике да ће тачно доцније моћи распознавати зграде које су се подигле пре рата, одмах после рата, 1924 год., 1928 год,. 1932 год. и т. д. Условљена новим начином живота, економско озбиљним приликама, а нарочито новим грађевинским материјалом — армираним бетоном у главном, — нова архитектура, једноставних чистих површина дословно тумачи унутрашњи склоп зграде и њене основе и стара се да буде- у томе што искренија. Искреност би дакле требала да буде њена глгвна одлика. Међутим, мода, шаблон и претенцпозна тежња за орпгиналношћ у врло често кваре у Београду многе фасаде и показују да има врло много архитеката који погрешно разумеју модерну архитектуру. Треба нарочито уочити код нас разлику између јавних и приватних зграда. Већина јавних, зграда сем неколико (Парламенат који је почет пре рата, Двор, Официрски дом, железничка станица и др.) су послератне творевине. Под утицајем руске емиграције и њених архитеката, који заузимају видна места у нашој архитектонској бирократији, ни једна од јавних послератних зграда није модерно схваћена. Модернн стил је у Београду заступљен поглавито на приватним фасадама, док су нас руски утицаји, као и конзервативност појединих професора технпке, довели