Opštinske novine

Сгр. 798

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

брзом рентом изазвала је једну нечувену и фуриозну грађевинску грозницу. Зграде и с лица и у двориштима ницале су брже но печурке после кише. Зидало се без смисла, без плана, без система. Једини мотив био је у томе, да се што јефтиније и брже сазида грађевина и добивени простори издаду по скупе новце набујалом становништву.* У том времену подигнуто је и око 2000 дворишних станова од преправљених шупа, вешерница и стаја. Свет је чак и за те бедне и загађене уџерице плаћао по 6—700 динара месечно кирије и плаћао их по неколико месеци унапред само да себи и својој иородици обезбеди кров над главом. * Потпуно је појмљиво да се под таквим околностима није могло ни сањати о ма каквој архитектури, а у колико би се и могло —нико од кућевласника, понетих психозом брзог богаћења, није хтео о томе ни да мисли, ни да чује! Сваки је зидао како је хтео и желео. Државна и комунална власт •— које су ипак највише криве за овај архитектонски хаос који и дан данас влада у Београду, јер на време нису спречиле његово рађање и развијање — имале су тада пред очима само

* Види нашу књигу „Наши социјални проблеми (издање Геце Кона — 1932 год.) где смо обрадили станбено питање Београда на основу магеријала званичне анкете станова Београда, којом је писац ових редова и руководио. За овај период грађевинске кампање Београда, ми смо, између осталог, у нашем званичном извештају подвукли: „Криза станова се осећа у здравим и јевгиним малим становима, подесним да у њима живе економски слабе цородице. Та се криза појављује у три правца: а) тих станова уопште нема ни 40% од потребног броја; б) кирија им је несразмерно висока, јер се креће од 350—600 дин на стан од собе и кујне; и, в) више од 85% ових станова не одговара ни најсновнијим захтевима станбене хигијене. За време црве кризе станова, односко зграда, појавила се као природна последица буквална фабрикација кућа. Пажња се београдских кућевласника у главном сводила на то, да фасаде кућа буду рекламски привлачне и ако су до зла Бога неукусне, и да се има довољно станова за ренту. Радило се стално са лакшим и слабијим, најчешће старим материјалом, онако као што се уоцште ради при свакој несавеснбј фабрикацији! Отуда у тим поратним „облакодерима" Београда нема не само јевтиних, него уопште ни хигијенских станова. Све су те зграде, са малим изузетком, мрачне, делимично влажне, али не од подизања земљишне влаге него од неосушених зидова, који су одмах прислањани уз друге зграде, често пута исто тако тек довршене. У великом броју тих зграда, по неколико соба су буквално у мраку, те се усред дана осветљавају електричном светлошћу. О ваздуху и вентилацији нема ни помена. Али није једино зло у томе шго је Београд подизао те велике и као гробове мрачне палате бунарскога типа, у којима је огроман број станова нехигијенски и претерано скуп. Још је веће зло што су од тада па све до данас ницале и ничу преко ноћи, као печурке, тако зване авлијске зграде за ренту, ти монструми од грађевинске ружноће и хигијенског ужаса. Оне су већином подизане у дубини дворишта у самом центру или бочно у улицама блиским њему, јер се рента у њима упорно одржава на невероватној висини. Многи београдски кућевласници, ношени же-

један задатак: да се ова снажна приватна иницијатива што већма искористи и станбсни проблем реши што пре. * У 1927 години наступа други период грађевинског препорода Београд^. Криза станова у оној буквалној форми (оскудици крова над главом) била је већ задовољена. Зграда је било довољно, станова исто тако. Зато је наступио период смишљеног и простудираног рада у даљо ј грађевинској кампањи. Највећи број приватних палата од доброг грађевинског материјала пада готово у го доба. Сваке године је подизано просечно 5—600 грађевина тако, да је само овај трећи период дао Београду око 2000 већих грађевина. Квантитативно, дакле, довољно да би се сада о архитектури Београда могло с правом да говори. * _ Најзад, улазимо у трећи период, који је отпочео грађевинском акцијом у последње две године, такође ванредно снажном и плодном, чији се претерани интензитет тумачи општим финансиским поремећајима и уверењем ималаца новаца да је ипак најсигурнији пласман у имобилитетима. љом, да са мало утрошеног новца и бедног грађевинског материјала што пре створе низ малих станова и преко њих богату ренту — подигли су праве јазбине од преправљених шупа и напуштених стаја, и издавали их сиротињским породицама по баснословно високој цени од 350—600 дин. месечне кирије од собе и кујне, а често и само од собе и шупе. Није сва мана ових станова у томе, шго ху они склепани од најбеднијег грађевинског материјала, већином облепљених дасака и картона. Та их околност, истина, зими прави леденицама, у којима се и мисао у мозгу смрзава, а лети паклом, у коме душа провире! Али оне су и без тога мрачне рупе, меМљиве као штенаре, влажне често до таванице, загађене н<; само у естетском смислу него и у бактериолошком. Уопште, ти су станови за човечје здравље спаснији него оне бедне кулаче у којима живе сиромашни сељаци на падинама планине Таре. Јер тамо, ако нема ничег другог, има бар чистог ваздуха у изобиљу, а овде ни тога нема. Пошто су за надошле и набујале сиромашне масе народа у Београду били прескупи станови у оним безсветлосним палатама, — то су хиљадама најсиромашнијих породица, вођени инстинктом самоодржања и права на живот, почели да настањују читава насеља беде и то у самом центру Београда. од којих се већина одржавају још захваљујући једино суровости самога живота. Ницала су тако насеља на свима странама Београда, са најбеднијим кровињарама, као да је неки зао дух изручио са неба над Београдом једну огромну врећу уџерица. У овим насељима има данас 90% уџерица у којима станују по 6—8 чланова и где на једног члана често не дођу ни два и по кубна метра ваздуха. Доиста нешто нечувено кад се помисли, да модерна ветеринарска наука тражи да у обору свињском на једног вепра дође најмање два кубна метра ваздуха! Ето, у тим отровним јазбинама, које лети просто пливају у загађеним баруштинама, живе и данас хиљадама Београђана са децом. која претстављају стуб нашег народа и наше расе ... Не само на периферији, него и у самом центру има небројено ових „дворишних пливајућих вароши", које, као какав надгробни споменгк, краси и прикрива споља меркантилно декорисана фасада зграде".