Opštinske novine
6
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 799
Међутим, најповршнија анализа показаће нам, да нам и ова два грађевинска неоспорно плодна периода нису дала ништа одређено у архитектонском смислу. Савршено осуство смисла, плана, и система, које се огледа у многобројним манифестацијама нашег поратног живота, суверено господарп и у архитектури Београда. Што се тиче изградње нашег националног стила — ми данас бескрајно горе стојимо него пре двадесет година у предратном Београду, који је имао бар нешто духовних услова да изгради свој оригиналан стил, и ако није имао објективних услова у грађевинском материјалу и јачини зграда и економском развитку и просперитету младе Србијанске капиталистичке класе. А оно неколико јавних грађевина, подигнутих после рата у -тако званом националном стилу, само су својим неоваплођењем скоро уништилп сваку наду на правилно и брзо остварење нашег оригиналног грађевипског стила. . . Београдске поратне грађевине из свих поменутих периода претстављају један неестетпчни конгломерат стилова, од полувнзантнјског па до барок и ренесанс-стила и најновијег модернистичког, којн одлази често пута до кубистичкпх бесмислености! Сем у неколико мзлих изузетака, стотинак највише,* нигде не сретамо нешто што одговара по.јму лепо, нешто што би нас испуњавало осећањем дивљења, као пред класичним лепотама, или што би било потпун изражај нзше' расне индивидуалности, из чега би се касније развио наш стил у архитектури! Највећи број нових зграда Београда рађен је у т. зв. модернистичком стилу. Појава модернистичког стила у архитектури — али не оног што прелази у футуристички несмисао и духовну декаденцију нашег времена — не долази случајно и без дубоких социјалноекономских мотива. Тај је модернистички стил (који се код нас врло брзо шаблонизир?.о и укалупио) много јевтинији, бржи и лакши. Фасаде не траже огромне жртве као китњасте и компликоване фасаде старих раскошних стилова. Зидање грађевине, благодарећи армираном бетсну, иде у једном брзом, запрепашћујућем темпу. Тако је овај модернистички стил дошао као природна последица садашњег духа времена, који тражи максимум практичности, максимум брзине у раду а минимум трошкова око зидања! То би у кратком, биле позитивне линије модернистичког стила. Али он их има пуно и негативних. Можда чак и много више. Будимо бар за моменат искрени! Зар нпсу иајвећим делом све те наше модернпстпч* А изабранс случајеве ових успелих фасада и архитектуре Београда подвукли су господа архитекти у својим чланцима; те се ми нећемо, и не желимо задржати при тим појединачиим случајевима, од којих су по неки уистини за похвалу.
ке зграде ружне?! Њихови творци—већином и без најмањег личног смисла за естетику као да су инспирисани неком грађевинском анархијом, јер не примају ниједно старо начело зидања, ниједну од корисних архитектонских традици.ја, већ дрско и бесмислено лутају у сумаглици својих још неформираних погледа о истинској архитектонској естетици новога времена. Н.пр. ма колико прозора да има на фасади, они по њима могу сви да буду разнога типа величине. Делови фасада, по њиховом мишљењу, не смеју имати ни пропорције, ни симетрије (њу су многи модернисти одавна огласили за естетски јерес), ни хармоније, ни пластике. Никад додуше, ниједна уметност нема вечитих, објективних истина, али их архитектура поред вајарства има! То су постулати симетрије. Она спутавз разуздане фантазије пројектанта, али без ње нема лепоте, нити је може бити. Н.пр. руски су нас архитекти усрећили, рецимо, оним широким симсом испод последњег спрата грађевине, те су тиме сваку зграду буквално накарадили. Тај симс, који као чир квари у основи симетрију зграде, није практичан; при том, повећава трошкове зида.ња, па га ипак има на свима новијим зградама из другог периода зидања. Модернисти су нам опет са своје стране донели ова чуда од фасаде, које у огромном броју случајева личе пре на све друго него на лице нормалне грађевине. За лепоту једне грађевнне најсигурнији је суд широких алп интелигентних народних маса. Што оне прогласе лепим — то је доиста лепо! Разуме се, да ће ту бити много неслагања ,али ће она ипак резултирати један општи дух. Уосталом, таква се неслагања сретају и код самих стручњака. Из ових анкетних чланака, писаних за овај број „Београдских општинских новина" неоспорно од стране компетентиих лица, и научних и практичних ауторитета, видимо н пр. да једни означавају оне огромне државне грађевине, подигнуте на углу Кнеза Милоша, као ремек дела наше архитектуре, док их други помињу као пример архитектонске бруке и несписивих грађевинских грдила! Кад се сами стручњаци разцлазе у битним питањима архитектуре, не би било никакво чудо да се то појави и код нестручних маса. Али пред једном велнком архитектонском ннкарнацијом лепоте падају на крају крајева сва та неслагања. Уосталом, доста је и то спорно: да ли праве и истинске уметностп уопште, а посебно архнтектонске, може да буде при оваквој избезумљеној трци за рентом и ирофитом, где од власнпка зграда па до архитеката и предузимача, свп имају пред очима само једаи циљ: да се уложени труд и капитал што брже п боље пласирају и награде. Ко би н. пр. смео порећи: да добар део наших бео-