Opštinske novine

Проф. д-р Драгољуб Аранђеловић

За подизање савремених споменика у Београду

По питању подизања споменика у Београду нашим народним великанима ја имам своје нарочито мишљење, које се, вероватно, неће слагати са мишљењем данашњих водећих кругова у Београдској општини ,али које, позван од редакције часописа „Београдских општинских новина", износим на овом месту. Тачно је, да је тешко наћи не само престоницу него и најобичнији град у културном свету, који бн имао тако мало споменика народним великанима као шЛ је Београд... Док их други градови имају већ толико да не знају где ће нове споменике подизати, дотле се они у Београду на прстима једне руке могу избројати... Али и ако Београд има тако мало споменика, то не значи да их у данашње време треба подизати онако како се то у другом, срећнијем и богатијем свету радило. И ако високо ценим чисту уметност, и ако волим лено, без обзира на то што оно не пружа обичне животне материјалне користи, и ако бих волео да је Београдска општина и наш народ у могућности да својим великанима подигне такве споменике, за које би били меродавни само обзири савршене уметничке лепоте, ипак налазим да ми, на жалост, за сада и за још дуго време, не можемо и не смемо такве споменике у Београду подизати... Београдска општина и цео наш народ врло су сиромашни и остаће сиромашни за још дуги низ година, можда још за читаву једну генерацију. Потребе Београда са својим огромним пространством и ретким насељем, који чине да Београд изгледа као једно велико село у многим својим деловима, не допуштају тај лепи луксуз, чисто уметничке творевине у подизању споменика. Једна престоница која нема ни довољно зграда за основне, средње, стручне и висоце школе, која нема зграда за болнице, ни иијачне зграде, ни оне за смештај сиротнње, ни јавна купатила,

ни једне општинске зграде за позориште, нп градске (а нп државне) библиотеке и многе друге зграде за јавне потребе и многа хумана удружења, ни довољно цркава за своје православно становништво, мора мислити на то да лепо удружи са корисним... По моме мишљењу погрешка је била и у томе што се тако није поступило и по целој нашој земљи, нарочито у Србији. Да се о томе водило рачуна, Србија би, на место разних доста скупоцених, а неестетичних споменика у виду камених стубова и т. сл., који су у многим местима, са знатим трошковима, подигнути, имала много корисније а опет лепе споменике у виду корисних јавних грађевина за школе, цркве, народне библиотеке, среске болнпце, јавна купатила, за соколске установе, пијаце и др. Тим путем мора и Београд поћи. Нека се у разним крајевима Београда подижу архитектонски лепе грађевине за горње циљеве. Нека се једна лепа школска зграда назове именом Његоша, друга именом Вука Карацића, Доситеја... Нека једна лепа црква носи име словенских апостола Ћирила и Методија или српског свеца и за Београд заслужног српског владара Деспота Стевана Високог, друга српског мученика кнеза Лазара... Нека Општинска библиотека добије име српског Тиртеја Филипа Вишњића... Нека се у Горњем Граду београдском, где је живот изгубило хиљадама српских мученика у току векова крваве историје Београда подигне, пошто се се цео Горњи Град претвори у величанствен парк, дивна црквау славу знаних и незнаних српских јунака, а уз њу склоништа за српску сирочад... А на Теразијама, испред „Москве" где је сада водоскок, нека се подигне уметнички израђен споменик првом Краљу српском и југословенском после тужног Косова, Петру Карађорђевнћу...