Opštinske novine

Београдска општина и цене хлеба у Београду концем прошлога века

Питање хлеба и данас је још на дневном реду, због наглог и великог поскупљивања ове основне животне намирнице за наш народ и главног сретства исхране најширих слојева нашег сиромашнијег дела грађанства. Београдска општина, схватајући тешке последице појаве поскупљивања хлеба, нарочито у данима када су зараде сиромашних слојева све ниже, а беспослица велика, одмах се заинтересовала за ствар и општински Суд одржао је неколико седница, на којима су узета у расправљање мишљења стручњака и гледиште пекара. Стручњаци су махом стали на гледиште, да поскупљење хлеба није оправдано у толикој мери, колико су подигнуте цене. Пекари су опет тврдили обрнуто, да је поскупљење мање, него што би требало да буде. Нажалост, до позитивних резултата није могло да дође, јер Општина нема законског основа, по коме би могла да присилно нормира цене. Али, некада није било тако. Баш Београдска општина била је та надлежна власт, која је цене регулисала и по чијем су решењу пекари морали да спуштају, или повећавају цене, односно да удешавају тежину хлебова. Врло актуелно и на дневном реду у Београдској општини било је питање хлеба почетком последње деценије прошлога века. Јула месеца 1889 Хлебарски еснаф у Београду, због тога што је цена брашну скочила са 20 пара на 100 килограма, тражило је од Београдске општине одобрење да повећа цену хлебу, који се тада продавао по 19 пара. Општински одбор дискутовао је опширно по овом питању и најзад стао на гледиште, да повећање цене брашну није толико велико, да би оправдало и повећање цене хлебу, те је молба Хлебарског еснафа одбијена. У новембру месецу исте године београдски Хлебарски еснаф дошао је, како изгледа, на идеју да образује неку врсту хлебарског картела. У остварењу те идеје сметали су му продавци хлеба на пијацама, који нису припадали Хлебарском еснафу. Због тога је Еснаф поднео претставку Београдској општини, да се забрани продавање хлеба по пијацама и да се у будуће дозволи продаја само у хлебарницама. Одбор је узео ову претставку у дискусију и стао је свакако на правилно гледиште. Хле-

барски еснаф је одбијен са решењем „да се слободна продаја хлеба ни у колико не сме да ограничава". Но, почетак последње деценије прошлога века донео је систематско скакање цена цереалија у Србији. Одбор Београдске општине на својој седници од 26 марта 1890 године решио је*, да се цена хлебу повиси са 1 паром по килограму, пошто је поскупило жито и брашно. Од 28 априла исте године хлеб се продавао у тежини од 869 грама за 20 пара, односно 23 паре килограм. Просечна цена пшенице била је тада 15 и по пара, а пшеничног брашна 20 пара. Колику су вредност у данашњем новцу претстављале те цене? Потребно је дати одговор на ово питање, да би читалац добио један конкретан појам о величини тадашњих цена и сразмери њиховог померања. Јер, кад се оне износе у цифрама тадашњих вредности, онда појам остаје нејасан, илузоран, пошто се вредност новчаних јединица, ма да су називи остали исти, до данас из основа изменила. Многи економисти, да би добили просечне куповне вредности, узимају за основ вредност злата. Али, из тог поређења не може се добити тачан појам, јер и вредност злата осцилира, нарочито у односу према вредности сребра. Најзад, данас злато није уопште више у циркулацији, у огромном делу света, као опште сретство размене. И сваки дан ће све мање бити. Држимо да ће најбољу слику о тадашњим новчаним вредностима дати читаоцу упоређење тадашњег новца, тј. тадашњег динара, у његовој куповној вредности, са данашњим динаром. За базу тог израчунавања узећемо главне животне намирнице, а то су код нас: хлеб, брашно, пасуљ, кромпир, месо и маст. Просечна вредност једне јединице свих тих намирница била је 1890 године 40 и по пара динарских (0.40,57 дин.), а 1891 године 42 паре динарске (0.42,36 дин.). У прошлој години, према просечним ценама, вредност исте јединице била је 5.86 динара. Према овоме, 1 динар године 1890 претстављао је куповну вредност од 14 и по ди* Види „Београдске општинске новине"^ комплет за 1890 год.