Opštinske novine
1
Прилози за историју Београда:
Светислав Шумаревић, књижевник Крсх као споменик победе — Још два споменика у Београду —
„Г. Григорије Возаровић подигао је на својој собственој њиви у Врачару један велики крст од дрвета. „Слава буди милостивом Богу да овај знак спасителне вере наше у слободном пољу, близу Београда, гледати можемо. „Чест и похвала г. Возаровићу, који је први примером претходио." „Србске Новине" од 18 марта 1847 год. „Турци који су с нама живели тако су нам на сметњи били и тако су нас са којечим збуњивали, да досад ни у једном крају хришћанске вароши Београда не имадосмо "крста"'.. „Световид", од 2 децембра 1862 год. При самом крају ове јесени, четвртог децембра по новом календару, навршиће се равно 100 година од оног дана кад је татарин Лазар Инџа донео у Крагујевац „Ферман, адресиран књазу србском Милошу, из првих дана месеца Реџепа 1249 године (новембар 1833), са својеручним потписом Султана Мухамеда II и напоменом: По томе да се дејству је!" Димитрије Давидовић, члан депутације, у којој су још били Лазар Теодоровић, Стојан Симић и Јован Гавриловић, жури се после успешно завршеног народног дела у Цариграду да први стигне у Крагујевац, и да јави да се враћају „од Сербије у 1813 години отргнути предели: Кључ, Крајина, Црна Река, Кургусовац, Бања, Сврљиг Бања, Алексинац, Ражањ, Параћин, Крушевац, Јадар и Рађевина, и једна част Старога Влаха" .... Овим новим ферманом „Сербија получава још и више важних тачака, какоти": „Уређење целокупног данка, почевши од 1834 године, у годишњој суми од 2 милиона султанских гроша '(за харач), порез, мукаду, чибук, рудокопе . . . ђумрук Београдски . .., а Срби уживаће све приходе Отечества." Међутим, Србија получава и једну непријатну тачку, која се резимира у овоме: „Турци по варошима око Царских градова остаће још пет година. „У једној Београдској вароши остаће Турци навеки, но за једно са Србима" ... Турци и Срби заједно: Народи су често били мудрији, још у давнашња времена, од
Султанских хатишерифа, фермана и берата, па су јасно рекли и подвукли, да вуци и овце никад не могу бити заједно. Мала и млада кнежевина Србија ипак је морала да се покаже задовољном, срећном . . . Кнез Милош је пољубио примљени ферман, метнуо га на главу и држао неколико тренутака, а Аврам Петронијевић већ је био на путу за Цариград, терајући хиљаду добрих волова које Србија шаље на дар султановој кујни. . . Ш ћос 81&П0... Кад је бесмртни вожд Карађорђе повео херојски српски народ против петвековних угњетача, овај је полетео у неравну борбу да победи или да умре — за крст часни и слободу златну. За девет година херојске борбе била је осигурана слобода народа, који је још 1813 године имао последње и тешко искушење. Али све што је саграђено на овакав начин, са оволиким жртвама, није могло никако да пропадне и Србија је ускоро васкрсла. Крст се појавио и Београд је у трећој десетини прошлог века имао већ две цркве: Саборну и цркву Св. Марка... Свега две цркве поред оноликих џамија! Још је ту и београдска тврђава, царски град, са пуно топова, пушака и џебане... са заробљеном некадашњом Јакшићевом црквом Ружицом, са „честитим пашом", који је нешто мало мањи и од самога кнеза... После фермана од 1833 године Срби су се правили да су задовољни, само правили.... Међутим, у Београду Турци остају навеки... Крст је победио, али, зар је он тако немоћан у победи? Царски градови Пролазе мучне године, многе године. Најзад је дошла 1862. Царски градови нису никако мировали. Какви су били ови градови? Да се задржимо само на једном кратком цитату из „Србске народности". То је био лист нашег познатог песника и патриоте Стевана Владислава Каћанскога, који се појавио, својим првим бројем, 9 јуна 1862 године, 4 дана после бомбардовања Београда, и тако је ступио у свет „крвавом ногом и под звеком оружја". У броју од 19 јуна „Србска народност" пише о београдској тврђави и вели: