Opštinske novine

6

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр, 591

„Београдски град је мање тврђава, а више политичка бусија... Завере, крвни атентати, буне, од горе па на ниже, и од доле на више, макијавелски планови против ово мале лепе слободе христијанске на истоку, све се то мајсторисало око некдашње Јакшићеве Ружице цркве за бедеми београдскога града... Ни једне катастрофе, ни једног удара, ни једне невоље, које нас за ово 30 до 40 година обасуше, нема, а да није заклијала у том злосрећном граду"... У то доба писало се, такође, и о војничкој вредности ових градова и ми читамо: „Већи део ових градова грађен је пре него што је изнађен пушчани прах, то се они у неком озбиљнијем нападу не могу држати ни неколико сати. Међу њима су најбољи градови у Београду, Кладову и Фетисламу, па зато њихову посаду чине низами, док Смедерево, Ужице, Соко и Шабац чувају муслимански житељи истих места и мудир, који је политички старешина у поменутим местима, уједно је и заповедник истих вароши и н ихових средњевековних градића"... После вероломства и злочина београдских паша, Ашира и Етема, од петог јуна 1862, Срби су били у великом искушењу да нападну на ове градове, сравне их са земљом и тако униште бусије завера и атентата, али благодарећи енергичном држању кнеза Михајла ред је одржан у целој кнежевини и спор између Срба и Турака предузеле су да реше гарантне велике силе: Русија, Аустрнја, Француска, Пруска, Италија и Енглеска, разуме се у споразуму са Турском. Како је, пак, сам народ био расположен према градовима и Турцима, налазимо лепу илустрацију и у овом кратком допису из Шапца, који је изашао у београдским „Трговачким новинама", од 2 јула 1862 године. Допис гласи дословно: „Шабац, 28 Јунија. — Изазвани Турцима, ми у име Бога обколисмо град. Турци су сада сви у граду, као мишеви у рупама, па тамо су и све њихове страже, које беху по Бајиру. Ми очекујемо само да започну Турци, па да ударимо на град. Тако исто и наши сељани, који су около Шабца, једва чекају да плане турска пушка, па да им покажемо, како су се усудили, живећи на туђој земљи, лубардати Београд. „Ми би више волели да они опале топом с града, него да нам когод поклони Босну . . . За пола сата били бисмо усред ове страћаре, коју Турци градом називају"... Возаровићев крст Наши стари Београђани, синови Карађорђевих и Милошевих јунака, синови оцева који су гинули за часни крст, жарко су желели да подигну крстове као споменике победе. Како Београд није био потпуно слоббдан, због оних Турака који треба да навеки у Београду живе

са Србима, то су помишљали да нађу згодна места бар у слободном пољу, у београдској околини. . . Место је брзо нађено. Избор је пао на Врачар, на коме су се скупљали „с Врачара јунаци". Ништа се не старајмо, с Врачара јунаци, јошт- увели нису славе наше венци. Ништа се не старајмо, што с по свету ради, на нас ко нападне, снаћиће га јади. • Нишга се не старајмо, што душмани реже. с Врачара јунаци том се само смеше. ,,Подунавка", бр. 21, 1843 год.

После пронађеног места у околини Београда нашао се и човек који ће подићи спо-

Данашњи Возаровићев крст, на Источном Врачару, у Војвођанској улици

меник. То је нови брат, прирођени житељ, одличан Србин, први београдски књижар и књиговезац, Григорије Возаровић. Заслужан муж, заслужан за „књижество", издавајући, нарочито, дела славног . Доситеја, Димитрија