Opštinske novine

Благоје Д, Недић

Рушење старога Београда^)

Подигла се скоро цела наша дневна штампа а нарочито „Београдске општинске новине" да се немилосрдно руше све старе и дотрајале зграде нашега града. И под тим утицајем бејаху се образовале широке стручне комисије комбиноване и од стране Општине и Државе. У тим комисијама, поред инжињера и лекара, као најкомпетентнијих, ушли су били одборници као претставници грађана, претставници радничких комора, Министарства социјалне политике, и други . Требало је неколико месеци, да та комисија обиђе све старе зграде и да се завири у све те споља и изнутра старе зграде и да сваки члан те комисије са свога стручнога гледишта промери и испита, па када је све то било готово, штампан је у свима новинама један велики извештај који је гласио: да је стари Београд дотрајао и да га треба што пре порушити или запалити! Али, када су извели рачун и сумирали све те прегледе старих зграда које треба порушити, и када су све то чланови комисије изнели на јавност — увидело се: да би требало не само да се порушп пола Београда и упропасте не само сви ти сопственици, к ао једини стари Београђани, већ је требало избацити на улицу не само обичне кирајџије као станаре, већ неколико хиљада мајсторских породица, које једино могу сместити своје радње у тим старим зградама са минималним киријама. Само у тим старим зградама могу опстати и живети наше ситне занатлије и мали трговчићи, као што су обућари, столари, бербери, шлосери, колари, пекари и други, који дају и Богу и цару и издржавају своје многобројне породице! Па шта је било после свију тих извештаја комисијских и у општини? Дошли су ти извештаји у домаћинске руке и увидело се: да је најлакше порушити и попалнти, али је тешко ново и боље подићи! И стало се наравно, и паметно је што се стало! Зар данас рушити, када Београдом блуде и пробивају улицама његовим хиљаде гладних тражећи посла за насушни хлеб, па нигде упослења! Зар данас, када страдају сви не само они, који се зову газде, већ цео свет и са страхом гледа да ли ће се ова нечувена светска беспослица и привредна криза једанпут завршити! Цео свет данас тражи само посла да одржи голу душу, па нигде ни посла ни хлеба. Тешко је целом свету, а није лако ни држави па ни општини.

Па зар данас у таквим незапамћеним кризама и невољама сме неко и помислити а још мање захтевати да се и она „Јатаган Мала" поруши а камоли стари Београд. Јер још једино њега држе Срби, ти стари Београђани, а све ово што је грабило и зидало нове зграде, пропало је и прешло у странце и зеленашке руке. На стотину нових озиданих кућа, нема у Београду ни 5% које су зидане сопствеиим капиталом, све је друго подигнуто из зајмова са великом каматом и докле_ су те палате вукле преко 10 и 12% прихода, таворило се и одговарало повериоцима. Али, како данас у Београду има празних и неиздатих на хиљаде станова и локала, то су кирије толико пале да данас не вуку ни 6% бруто ренте, И онда је неминовна последица: продаја свију тих нових кућа и страдање свију његових сопственика. А за ово не треба доказа! Па зар је према томе, сада време да упропастимо и овај остатак Београђана у својим старим зградама. На жалост и на велику жалост већ се зивкају ти још непропали стари Београђани од стране општинског санитета и позавију се да поруше своје старе зграде, а у најмању руку да истерају своје кирајџије и да замандале своје кафане и магазе, пекаре, и више да их не издају!... Не тим путем данас, ако Бога знате! Не сеците грану на којој стојите! Шта ће бити са тим кућевласницима, који од тога живе и који су одатле плаћали и порез и општински прирез, и воду, и калдрму, и електрику, и све што треба и општини и држави! То је што се тиче сопственика кога сви називају газдом, а шта ће тек бити са оном сиротињом Рајом, са кирајџијама, која је у малом дућанчићу од 300 дин. месечно кирије у тим старим зградама хранила и издржавала целу породицу и још плаћала све дације, куда ће та сиротиња када јој се једног дана поруши и кров над главом!?

* Писац овог написа аа нашу „Јавну говорницу", уважени стари грађанин и дугогодишњи одборник Београда, г. Недић, не слаже се са нашим предлозима по питању рационалног решења питања малих и хигијенских станова у Београду, као ни са закључцима наше службене анкете станова (Види „Београдске општинске новине" бр. 7—8 за 1933 год>). Ми радо доносимо и ово супротно гледиште, које, разуме се, остаје само као личино гледиште самога писца. Уредништво.