Opštinske novine

Прилози за ис гориЈу Београда: Б. Војиновић — Пеликан

Браћел Радоваеовићи — Анали старог београдског друштва —

Да не постоји перо и мастило, никада не би постојао духовни континуитет између генерација. Садашње генерације нису свесне шта су раније генерације учиниле за њих; не схватају да многа утрвена стаза којом они данас корачају безбрижно, утрвена је знојем неких генерација од које није остало ништа, до хладни камен на гробовима њиховим и ово неколико слова. А дужност нам је да завиримо мало у тегобан живот наших претходника од пре 70 година и више. Дужност нам је и мало би се застидели, видели бисмо сиромашне младе људе без стана и хране, видели бисмо их како су прилегли над фрагментима науке учећи своје лекције на улици, испод фењера варошког, по двоје, троје у групи. И молбе њихове кад наиђе у неко доба ноћи општински фењерџија да гаси фењере, молбе да причека још мало да се утуви ова или она аксиома Хекела, Њутна, Канта и др. Из кола тих паћеника изашло је неколико светлих имена наших, које је признало и иностранство. Они су нам утрли многу и многу социјалну стазу, а ми смо данас само неблагодарни наследници... Браћа Радовановићи су пионири наше науке још из првих дана, најмучнијих дана ослобођене Србије. Из мрака петвековног робовања о своме „круху и руху" отишли су из Београда на Запад да би отуда у Београду пресадили прве младаре науке и знања. Да ли Откровење мрзи јунаке који покушавају продрети један за другим у њене мистерије? Изгледа да јесте. Један за другим, као осуђени, умиру млади Радовановићи, и једна суморна капела на тек заснованом београдском „Старом гробљу" прихвата њихова млада тела. Али наука ипак зрачи и са њихове капеле; чудновата једна плоча са латералног зида говори пролазнику о Канту, о Дарвину, о Хеклу, о Њутну. Ослобођена Србија и даље гаји добро посејано семе науке! А ево кратке али трагичне историје њезиних апостола. Мијаило М. Радовановић. 1840—1863. Основну школу, гимназију и београдски Лицеј завршио је у Отаџбини с најбољим ус-

пехом. Године 1859 по свршетку Лицеја, онда кад се на Запад путовало недељама, на „дилежансу" кренуо је млади Радовановић у Париз да заврши права. По свршетку студија тамо, враћа се у Домовину, али овога пута преко Швајцарске и Белгије где комплетира своје знање упознавајући се са онамошњим државним * установама. По доласку у земљу одмах почиње да се јавља по часописима, тежећи да се нашем законодавству укаже један бољи и практичнији развитак: слободу Штампе и усменост и јавност у судском поступку. Превео је са латинског „Јустинијанове институције", које је нарочита комисија прегледала и одобрила. С француског је превео „Теориски део криминалног права" од чувеног француског професора Ортолана. При преводу новог дела „О казнама којима се узима слобода" сустиже га неумитна судбина и он умире и не довршивши дело. Био је обдарен свима врлинама карактера, оданости и племенитости и свим оним што је било добро и кретало напретку. Пред саму смрт, која је дошла исувише рано, био је изабрат за члана београдског Ученог друштва. Милан М. Радовановић, 1849—1878. Школовао се у Београду и свршио правни факултет где је на Великој школи одликован уписом на златној плочи. Тада му је било 19 година. Затим је послат на медецинске науке у Берлин. Баш при крају студија медецине и хирургије у Берлину и Хајделбергу избија рат између Србије и Турске и српска Влада га позива у домовину. У санитетску струку ступа као поручник, и на томе је положају одликован Таковским крстом и Крстом Српског друштва Црвеног крста. Његова мисао о животу, била је као и мисао браће његове: циљ животу није материјално благостање и уживање, већ поштен рад за добро друштва и државе. Остајући доследан таквоме убеђењу, настојао је да на оскудно поље српске књижевности пренесе што више истина које је наука пронашла, и које су се у оно време налазиле на доста недораслој висини нашег друштва.