Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 773

ђевине у питању. Према томе, приликод одлучивања општинских власти по својој надлежности из § 85 Грађанског закона, могу се узимати у оцену само оне чињенице (ако би их било), које нису још оцењене од стране надлежних државних и бановинских власти по надлежности из § 87 Грађевинског закона и обрнуто: не могу се узимати у оцену чињенице већ оцењене од стране поменуте власти. Па како је Министарство грађевина, приликом одобрења пројекта ове новоградње (решењем Бр. 30424/32 од 17 новембра 1932) већ пуноважно оценило све чињенице грађевинске природе у које спадају: величина слободног простора око грађевине, подобност односног имања за богомољу, итд. то је Општина београдска погрешила, што се, приликом издавања грађевинске дозволе на основу пом. пројекта, поновно упустила у оцену ових чињеница, а нарочито што је то учинила и после доношења пресуде Државног савета Бр. 12495, којом је решење Министарства грађевина Бр. 30424/32 оснажено. Даље је Министарство нашло да је Општина погрешно учинила што је применила на предмет, примљен у рад на дан 22 септембра 1932 године један Правилник, који је ступио на снагу тек 16 јануара 1933 године и ако је у пом. времену административни поступак по предмету већ толико одмакао, да се по истом очекивала пресуда највишег административног Суда — Државног савета. Најзад се у решењу каже да је Општина београдска неумесно истакла у образложењу ожалбеног решења, да се Надбискупски ординиријат појавио као сопственик односног имања тек на дан 22 септембра 1932 год., и да на односном имању правно не постоји богомоља, јер ове чињенице, после донетог извршног решења Министарства грађевина Бр. 30424 од 17 новембра 1932 године не могу да утичу на одлуку Суда приликом издавања грађевинске дозволе. И противу овог решења Министра грађевина Београдска општина поднела је тужбу Државном савету. У својој тужби Општина наводи да Министарство грађевина, и ако и само у свом решењу признаје да су издавање грађевинске дозволе по § 85 Грађевинског закона и одобравање пројекта по § 87 истог закона два одвојена посла, погрешно узима да се оне чињенице које је Министарство утврдило својим тужбеним решењем Бр. 30424/32, приликом одобравања пројекта, а које се односе на давање грађевинске дозволе, имају сматрати утврђене и да их општина у поступу око издавања дозволе не може поново утврђивати. Општина сматра да су те чињенице утврђиване у поступку око одобравања пројекта па да не могу имати никаквог утицаја у поступку око издавања грађевинске дозволе за које издавање Министарство и није првостепена власт већ општина па се те чи-

њенице имају сматрати као чињенице утврђене од ненадлежне власти и као такве без икакве вредности. А кад ствари тако стоје онда је општина била надлежна и дужна да те чињенице, при доношењу одлуке о издавању дозволе узме у законску оцену. Што се тиче примене Правилника о удаљености грађевине, који је ступио на снагу 16 јануара 1933 године, Општина сматра да је се тај Правилник имао применити у овом случају, јер је општина могла решавати по питању издавања дозволе тек кад је пресудом Државног савета окончано питање одобрења пројекта. Према томе има се сматрати да је и молба за ову дозволу дата тек кад је предмет општини враћен из Државног савета а тада је поменути Правилник већ ступио на снагу. Но и ову тужбу Државни савет је одбацио пресудом Бр. 31443/33 од 6 новембра 1933 године. У образложењу своје пресуде за одбачај ове тужбе Државни савет прихватио је разлоге из наведеног решења Министарства грађевина Бр. 20860/33. Поред тога Државни савет је нашао, да не стоји тврђење Општине у тужби, да се о ранијем поступку по овом предмету (који је окончан решењем Министра грађевина Бр. 30423/32, а тужба општине противу истог одбачена пресудом Државног савета Бр. 12495/33) радило само о одобрењу пројекта цркве која се намерава подићи, а «е и о месту на коме се има подићи, од чега зависи могућност грађења. Да ово тврђење општине није тачно доказ су: акт Грађевин. одбора Општине Бр. 7199/32, у коме се даје образложено мишљење, да дотично место није погодно за цркву; затим решење Министра грађевина Бр. 30424/32 у коме се то исто питање третира; и тужба Општине града Београда Бр. 9130/32, Државни савет противу истог решења, у којој је ствар третирана искључиво са гледишта могућности подизање цркве на истом месту, а никако са гледишта исправности пројекта. А из овога произилази, да је расправљено и питање одобрења пројекта и питање могућности грађења на дотичном месту. Правилник о удаљености грађевина од осталих зграда, на који се тужба позива, није био ни донет у време обављања наведеног поступка, те стога и не долази у обзир при расправљању законитости аката који су од стране власти донетИ пре тога, као што је овде случај. Најзад, и Правилник (чл. 18) не искључује могућност подизања цркве и на мсту где нема слободног простора, јер на крају истог чл. 18 прописује „да у местима где је немогуће добити већи простор око цркава и других верских богомоља, у близини ових не треба подизати такве грађевине које у своме раду стварају хуку, шум и сметају богослужење и потребан мир." Тиме пак што је тужба Општине београдске противу наведеног решења Министра

8*