Opštinske novine

Друштвена хроника: Годишња скупштина Удружења бранилаца Београда

Чланови Удружења бранилаца Београда одржали су своју главну и редовну годишњу Скупштину. Скупштииа је одржана у кафани „Нушић", у Душановој улици на Дорћолу. Баш на овоме месту браниоци Беоограда одржали су своју скупштину зато што их за њега вежу многе успомене, јер су се пре 19 година у тој истој улици водиле најкрвавије борбе, и што је многи од њих из те улице једва извукао живу главу. Слободно се може рећи, да су се многи браниоци Београда, који -су се борили за слободу и част своје престонице у истој јединици, после пуних 19 година тек први пут видели на овој скупштиии. Било је веома узбудљиво гледати како се некадашњи ратници здраве са својим бившим старешинама и друговима, распитујући се где је ко сада и шта р<ади, и потсећајући један другог на тешке дане Београда, када су се људски животи гасили и падали као зв^езде са неба у Ивањској ноћи. Сала кафане „Нушић" била је дупке пуна бивших ратника, прекаљених јунака, који су, као и Наполеонови војници, својим надчовечанским пожртвовањем ушли у легенду херојства. Тачно у 10 часова претседник Удружења, г. Света Урошевић, отворио је скупштину одадући пошту првом браниоцу Београда, Блаженопочившем Краљу Александру I Ујединитељу. Пошто су изабрави часници скупштине, претседник је упутио поздрав са скупштине са изразима дубоке поданичке верности Њ. В. Краљу Петру 11. Затим је секретар Удружења, г. Света Милутиновић, прочитао извештај о раду „Групе бранилаца Београда", која је дала иницијативу за оснивање удружења, као и извештај Управног одбора Удружења, који ради његове интересантне садржине доносимо у одломцима: „... По свршеном светском рату, односно по обављеној демобилизацији Српске војске, многи храбри ратник вратио се у опустошени дом. Требало је све почети изнова. Београдом, који је 1914 и 1915 године био сав порушен и по чијим се улицама лила крв наших храбрих другова, прострујао је нов живот, у коме се многи ратници, који су, по неки шест и више година провели у рововима и земуницама, нису могли да снађу. Они који су после рата дошли у Београд, а нису знали какву је трагедију он преживео кобне 1914 и 1915 године газили су по улицама београдским, а нису ни слутили да испод калдрме тих улица леже хиљаде костура храбро изгинулих бранилаца Београда. Требало је од 1915 па све до 1925 године да прође пуних 10 година, а да се нико не сети да треба прекадити гробове храбро палих бранилаца Београда и да на њихове хумке треба упалити воштанице. Посматрајући како легендарна одбрана Београда лагано пада у заборав, како се хумке палих јунака сравњују са земљом и покривају новом калдрмом, гледајући многе јунаке из одбране Београда како обијају прагове да нађу запослење и како по неки од њих чак пружа руку за милостињу, неколико бранилаца Београда на челу са г. Живаном

Кезићем, капетаном-инвалидом, Богосавом Војновићем, мајором у резерви, ЈБубомиром Недељковићем,, пуковником у резерви, Светом Милутиновићем, новинаром и Милорадом Савићем, ресторатером из Београда, договорили су се да на дан 10-огодишњице пада Београда и јуначке погибије бранилаца Београда, 9 октобра 1925 године припреме десетогодишњи помен палим браниоцима Београда. И овај помен приређен је тога дана на Дунавском кеју, крај сноменика на гробљу испред кафане „Шаран", који је српским и непријатељским палим војницима подигла немачка војска. Помену је присуствовала цела Краљевска Влада, са војним аташеима савезничких држава, а лично је чинодејствовао Њ. Св. Патријарх блаженопочивши Димитрије са око 30 свештеника. Такође је ту био лично и командант одбране Београда, ђенерал поч. Михајло Живковић. А преко 50.000 грађана Београда шскало се око гробова са воштаницама у рукама. То је био први помен и прво сећање на храбро пале јунаке на капији своје отаџбине, у Београду, после десет година. Овај први помен група бранилаца Београда извела је без икаквих трошкова, а три хиљаде динара, колико је Министарство војске за овај помен предало одбору за приређивање овог помена, одбор је неокрњено предао кмету Београдске општине пок. Ђоки Димовићу, који је ту суму предао депо.шту Општине града Београда, где се она и сада мора да налази. После овог Група је сваке године на дан 9 октобра приређивала, скромне помене својим палим друговима, некад на гробљу, а некад у цркви. Такође је кроз штампу у свакој прилици ова Група оживљавала успомену на одбрану Београда и херојску г;огибију храбрих бранилаца у неравним борбама са надмоћнијим непријатељем. 1930 године уз припомоћ Београдске општине а уз свесрдно заузимање г. Слободана Ж. Видаковића, новинара и шефа одељка за штампу Општине београдске, Група је приредила величанствен петнаестогодишњи помен у Горњем граду на коме Је поред званичних претставника узело учешћа преко 150.000 грађана из Београда и целе земље. За долазак на овај помен Група је код г. Министра саобраћаја издејствовала повластице у вожњи на државним железницама и бродовима и то: за борце-браниоце Београда бесплатно, а за учеснике на помену у пола цене. Том приликом београдска штампа писала је скоро пуних 10 дана само о херојској одбрани Београда и величала храброст и пожртвовање самих бранилаца. У свечаној дворани Новог универзитета одржана је и комеморативна седница у славу палих бранилаца Београда, а коју је у присуству живих бранилаца Београда и званичних домаћих и страних претставника, отворио инж. г. Милан Нешић, ондашњи претседник Београдске општине. Под уредништвом г. Слободана Ж. Видаковића, Општина београдска је издала свечани број „Бео-