Opštinske novine

БЕОГ РАДСКЕ НОВИНЕ ни. ГТослови градских општина су двојаке природе: а) послови који се тичу непосредно интереса градске заједнице и који се односе на економски културни и социјални напредак дотичног града и б) послови и дужности, које им је држава путем 'своје власти, а према постојећим законским прописима, наметнула да их уместо ње врше. Послови прве врсте су факултативног, а ови други су облигаторног карактера. У првом случају су градске општине самоуправна тела, а у другом случају су основне јединице државне управне и судске власти. Градске општине подлежу надзору државе само као самоуправна тела, док остале послове облигаторног карактера општине врше као саставни делови ошите државне судске и административне власти. Ако би државна надзорна власт, у вршењу свога надзора, прекорачила границе закона, општина као самоуправа ужива заштиту административних судова. Али право жалбе општине по закону предвиђа се само у случајевима оних послова, који општини припадају као самуправном телу тј. при радњама које су факултативног карактера. У оним пак случајевима и пословима, које општине врше као основне јединице државне власти, места жалби нема, већ се понашају према држави као и остали потчињени државни органи. Делокруг рада градске општине, као самоуправног тела, је веома обиман. Чланом 88 Закона о градским општинама набрајају се послови, којима се град, као самоуправно тело, може бавити, али ти послови нису лимитативно набројени, већ се истичу као послови који „нарочито спадају" у делокруг рада градске општине. Овде имамо слично случају прописима немачког комуналног законодавства, према коме је општинама све одобрено што није изриком законом забрањено. У енглеском законодавству је ипак обрнут случај: општинским самоуправама је све забрањено, што им није изрично у закону одобрено, У Француској, самоуправа је пригушена јаком централном влашћу државе и свемоћу бирократије. Тамо општине стоје под непосредном контролом државне власти. У Францусокј ни сам народ није расположен према самоуправном начину управљања општином и округом. Народ тамо више воли да се њиме добро управља, него да се изложи евенгуалној рђавој својој сопственој управи. Нзему је милије, да послови у округу и општини иду како треба, него да задовољи своју сујету да он сам њима управља 1 ) но који се што пре морају ревидирати. Наш Закон о градским општинама је нека средина између немачког и француског комуналног законодавства. У погледу вршења својих самоуправних послова ближи је немачком законодавству, у погледу надзора државне власти, ближи је француском законодавству.

Ј ) Џемс Брајс: Савремене денократије I. сто. 440—449.

; — Стр. 223 Али и крај свих својих великих и многобројних недостатака наш ,З акон 0 градским општинама задовољава потребе локалних самоуправних тежњи нашег народа, бар у колико се тиче делокруга рада. Што се, пак, тиче унутарњег рада и организације самог поглаварства, наш Закон о градским општинама не даје довољно гаранције за правилно вођење општинских послова. Једини политички орган градске општине је веће. На челу већа стоји претседник, као политички претставник већа, који је у исто време према чиновницима њихов шеф и шеф администрације градског поглаварства. Пред веће се стављају на решење поједина питања, али цео ток послова и извршивања одлука већа налази се ван политичког утицаја већа. Чиновник доиста одговара дисциплински и кривично, али политички сасвим природно није одговоран. За његов рад политички је одогворно веће. Могу сви чиновници бити савесни и да правилно раде своје послове, па да ипак комунална политика дотичног градског већа не буде задовољавајућа. И сам претседник, као једини политички функционер, у поглаварству не може да се снађе у мору аката, поред иначе толиких његових дужности: репрезентације, пријема публике, руковођења седницама и томе слично. За олакшавање послова већа постоје у појдиним гранама градског поглаварства посебни одбори „у које се могу бирати лица која нису чланови градског већа". Сви ти поједини "стручни послови разних одбора нису ничим повезани у једну целину, која би имала да буде израз једне вољне и свесне комуналне политике дотичне општине, сем личности претседникове. Али, као што рекосмо, он је толико преоптерећен, да не може да буде спона између свију одбора, већа и чиновништва, те се према томе воља грађана у вођењу комуналне политике може, а то по правилу и бива, расплинути у личном нахођењу чиновника или појединих одбора. Стога смо мишљења, да, кад већ закон није предвидео инстанцију општинског суда, градско веће изабере из своје средине пет до седам већника, који ће заједно, са претседником и потпретседником, сачињавати политички одбор за вођење комуналне политике. Ова инстанција је, по нашем мишљењу, неопходна за Београд и још неколико већих градова наше Отаџбине. Овај одбор за комуналну политику имао би да буде жижа, кроз коју би пролазили сви импулси, који би од извршних органа градског поглаварства ишли ка већу, и све одлуке и идеје, које би од већа ишле ка извршним органима. На тај би се начин створио непосредни политички одговорни фактор за вођење комуналне политике, како пред грађанима тако и пред већем. У исто време, овај одбор и поједини његови чланови, били би непосредни политички надзор над административним органима над општинском бирократијом. Тиме би се,