Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 247

ска природа. Сва елементарност Немањиног осећања једне државе, која све уједињује и подвргава својој вољи, и Немањина предубока конструктивност, која јз крчила пут државној сили; — све оно, што Немању чини чином наше историје, разбија тврђење извесних словенофоба, да ми, Словени, нисмо снабдевени државоттворним способностима. Немања је снагу, која потсећа на норманску, мирио с једним византиством, а и они, који дођоше за њим, показиваху развијен смисао за државу и дар вођења политике. гову страну када га је у Праху Оца Срч бије сврстао са знаменитим светским војсковођама. Карађоређ је био и државник. Кад се буде правилно гледало на ствари, увидеће се да је и у вихору националне револуције србијанских сељака Карађорђе непогрешиво осећао државу. Ову Карађорђеву непогрешиву интуицију државничку није довољно разумео ни Вук Караџић у своме иначе необично оштроумном писању о Совјету, ни заслужни Стојан Новаковић у својим расматрањима о Уставу и Законима Карађорђевог времена. Национални и социјални револуционар Ка-

Пред задужбином највећих краљева: претседник 1 Београда Др. Петром Зенклом и целокупним Свирепа судбина беше одлучила да народ, који је показао толике сјајне држа-> вотворне способности, изгуби своју државу. Па ипак, и ако је Ропство убацила у нашу душу своје моменте, наши титан-1 ски Устанци у почетку XIX века не би се могли правилно схватити ако би се забо^ равило да је државотворство било ативизам оних који су вешто подржавали и срчано обарали азијатску деспотију. Једино се тим историским наслеђем може објаснити појава, да је и Први Устанак од првога часа конструктиван. Не руши се само туђа држава, него се и гради своја. Карађорђе није био само ненадмашни војник. Нзегош је певао тек једну ње-

г. Влада Илић са почасиим грађанином проф. градским већем Београда рађорђе осећао је биће државе. Схватио је он Правилно каква би требало да буде основна организација власти, док је у својим егзалтованим, а у исто време и неумитним очима носио своју, колико ослободилачку толико и државотворну мисију. Сасвим је погрешно мишљење неких исто_ричара, да држава није прворедни историјски фактор. Ако би се усвојило ово нетачно тврђење, не би се онда, уопште, разумело оно што за правог историчара мора бити главно. Маклавели је творце државе стављао одмах до оснивача религија, а оно, што се никада не сме заборавити, то је да творци држава нз би могли извршивати своје титанске исторј-