Opštinske novine

Стр. 18

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Тај би проценат могао ићи далеко изнад данашњег, када би се таксене тарифе јаче редуцирале, а трошаринске задржала само на алкохол и предмете луксуза. У 1931 години Општина је покушала да посредне порезе постепено замени непосредним, укидајући трошарину (задржавајући је само на алкохол и предмете луксуза) и повећавајући дотадашњи прирез од 20о/о са још 10о/о. Међутим, ова реформа није се могла одржати, те је 10 фебруара 1933 пуна трошаринска тарифа враћена на снагу. Узрок овоме биле су специјално тешке финансијске прилике с једне стране и слабо убирање општинског приреза с друге стране. С обзиром на тешке финансијске прилике, Општина се није могла задовољити са мањим ефектом од онога, који је давала трошарина. Велики број грађана економски слабијих, нису, међутим, могли поднети оволику стопу приреза и стога је он подбацио, а с тим је срушена и цела реформа. Како пак изгледају остварени приходи од приреза види се из следећих цифара: у 1931 г. предвиђено је по буџегу на име прихода од прир(ез|а са процентом од 30о/о, како текућег тако и дужног 43,500.000 дин., док је остварено свега 19,238.796.64 динара; у 1932 години предвиђено је са стопом од 25о/ 0 36,000.000,— динара, док је остварено свега 17,683.628.46 динара; у 1933 години предвиђено је са стопом од 20% динара 24,000.000 док је остварено 18,686.560.72 динара. При том треба имати у виду, као што смо то горе напоменули, да се у сумама оствареног приреза налази и дужни прирез, а то значи да је текући прирез још слабије реализован него што то казују предње цифре. На жалост, до апсолутне тачности у том погледу не може се доћи због тога, што се текући и дужни прирез књиже заједно. Најомрзнутији и најозлоглашенији облик пореза свакако је онај, који се назива трошарином. То, можда, не би било тако, када би се наплата трошарине ограничавала на известан број предмета и када би тарифни ставови били умеренији. Али по пракси, која је код нас одомаћена, општинске трошаринске тарифе износе читаве књиге и садрже све могуће предмете, који се троше у граду, а тарифни ставови, по указаној потреби, често достижу невероватне висине. Међутим, ако хоћемо да будемо објективни и ствари не посматрамо једнострано, а до тога нам је много стало, — ни општинама се не би смело одвише замерити, што су у једном моменту морале поћи тим путем, а то специјално важи за Београдску општину. Огромни задаци, који су после рата чекали Београдску општкну, к&о шт^ је т^ већ раније поменуто, па онда специјалне потребе, које је послератни живот наметнуо, и, најзад, велики број послова и установа, који су, било једноставно пренети са државе на општину, било разним законима стављени Општини у зада-

так, изазивали велике издатке, који су на неки начин морали бити покривани. И сасвим је разумљиво, да је Општини било најлакше и најједноставније те потребе покривати трошарином. Али је до данас то питање свакако требало решити на један згоднији, целисходнији и правичнији начин по огромну већину београдских грађана. И ако се чују замерке, како трошарина погађа у првом реду сељака и произвођача, и да није право да ови подижу] и изграђују варош, држимо, да те демагошке крилатице немају много основа. Из искуства се зна, да су намирнице увек поскупљаване, када је на њих увођена, или већ постојећа повећавана трошарина. При том, поскупљавање намирница у та,квом случају није одговарало односу уведене, односно повећане трошарине, већ је често, тобож због немања у оптицају ситне монете или „заокругљавања" овај однос поремећаван на штету потрошача. Тротарину, дакле, подноси потрошач, а то је грађанин. А што трошарину чини омрзнутом:, то је с 'тога, што ову плаћа подједнако грађанин економски најслабији, као и онај најјачи. И зато се тежи, да се она |постепено замени, или бар делимично замени правичнијим ггорезом, а то је непосредним порезом. Београдска општина је покушала, као што смо то напоменули, да ово питање правилно и правично реши, и после једне дуге и живе дискусије и у јавности и у општинском одбору, општинска трошарина је 10 фебруара 1931 укинута, и задржана само на алкохол и луксузне предмете. На жалост, ова реформа • није спроведена довољно смишљено, нити је за изгубљену трошарину био осигуран на Другој страни одговарајући ефекат, те је као поУРследица тога; већ у почетку 1933 године, следовало поновно завођење трошарине. И тако данас, у том погледу имамо исту ситуацију, коју смо имали раније, т.ј. једну неправичну, несоцијалну и несавремену трошаринску тарифу, која нас поново ставља пред један тежак и компликован проблем, који у комплексу осталих финансијских проблема општинских заузима једно од првих места. У теорији, као и у (пракси, подела на непосредне и посредне порезе влада, може се рећи, у свима европским државама, изузев Енглеске, Шведске и Норвешке, где се из буџета она апсолутно не види. Разлика између ова два пореза, карактеристичне особине њихове, тачно разграничење њиховог појединачног значења, још увек су предмет спора у научној литератури, али се углавном може узети, да је та разлика између непосредних и посредних пореза у начину порезивања снаге пореске. Док се код непосредних пореза порезу1 V директно, непосредно појединачни доходак или имовина. сматрајући да су они једино израз и мерило пореске снаге, посредни порези су индиректни и код њих се порезује извесна