Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 19

чињеница употребе имовине дохотка, претпостављајући, да сам тај чин употребе јесте знак, да постоји известан доходак и имовина и да се код тог чина огледа једна јача или слабија пореска сна^а. По науци о финансијама, посредни порези деле се у две групе. Потрошни порез или трошарина били би они, где привредни ,акт има за циљ да задовољи једну људску потребу, као н. пр., набавка предмета свакодневне потрошње (хлеб, месо, шећер итд.) или поред предмета који служе трајнијој употреби (кола, коњи, накит итд.). Саобраћајни порези пак јесу они, где чињенице имају први и непосредни циљ, да се изврши пренос економских добара из руку једног у руке другог пореског обвезника. Онда, група потрошних пореза дели се, према својој природи, на потрошне порезе у ужем смислу и на луксузне потрошне порезе. У прву врету долази порезивање предмета свакодневне потрошње^ т.ј. предмета који се при свакој употреби одмах утроше (хлеб, месо, со, шећер, кава, пића и тд.) и ови се порези наплаћају посредно код продуцента или трговца (не код потрошача). У другу врсту долази порезовање предмета, који служ.е трајнијој (по правилу луксузној) употреби, т.ј. предмета који се не утроше потпуно при првој употреби, већ се само поступно троше (држање кола, коња, билијара итд.). Овај порез наплаћује се по правилу директно код потрошача, обично у облику годишњег пореза на посед тих предмета, због чега га неки увршћују у порезе на имовину. Код потрошних пореза, порески је извор доходак потрошачев, чија се величина цени, претпоставља се, у јачини трошења. Порески обвезник је потрошач робе а порески објекат је сам потрошни предмет. Потрошни порез или трошрина наплаћује се обично од продуцента или продавца порезних предмета, који тај плаћени порез преваљује путем повећане продајне цене на потрошаче. Сматра се, да ће се потрошач оптеретити према јачини своје пореске снаге, јер се претпоставља, да ће се јача пореска снага испољити у јачем трошењу, те ће и порезовање бити сразмерно пореској снази. Оваква хипотеза у начелу могла би се примити, али у појединостима то је бедна илузија, и ту се о сразмерном порезовању не може ни говорити. Да то илуструјемо само једним примером: Један потрошач из економски слабијег рада београдског грађанства (чиновник, занатлија, ситан трговац, радник) са породицом од 6—8 чланова трошиће свакако много више порезованих предмета, па ће према томе и плаћати много већи потрошни порез од једног инокосног потрошача из економски најјаче класе, или таквог потрошача са многобројном породицом, који ниуком случају не може конзумирати количину порезованих предмета [онога пр-

вога. Да овде не може бити речи о равномерном порезовању јасно је као дан. Потрошни порези били су јако развијени у средњем веку, чак су они били главни и издашан извор државних прихода, поред прихода од домена, док су непосредни порези играли спореднију улогу, и -само с времена на време били извор прихода. Сасвим је то разумљиво. Сталашке скупштине нису њих радо одобравале, али кад су их одобравале, они су их везивале за услове, који владаоцима нису били тако пријатни. На другој страни пак, владаоц је могао без ичијег одобрења заводити посредне порезе и он је то издашно искоришћавао. Најзад, у то време није се знало за разлике између непосредног и посредног пореза, нити је био познат проблем преваљивања; и публика је била у уверењу да између посредних и непосредних пореза не постоји никаква разлика, већ да се они разликују само по имену. У повом веку, под притиском фискалних потреба приступа се проширењу појединих пореза, и то се проширење изводи без плана и мере, што изазива т. зв. „акцизни спор", и као његову крајњу последицу реакцију против потрошних пореза. Из овог спора произашло је правило: да су потрошни порези неравномерни, јер оптерећују сиромашне класе сразмерно много јаче, но имућније класе, а иза тога следовао је захтев, да се потрошно порезивање укине, односно сведе на што мању меру. Али је пореска пракса код модерних држава била резервисана у примени овог захтева, јер фискалне потребе, које захтевају да у порезима добију што јачи извор прихода, грубо се оглушују о принципе праведности, и данас су потрошни порези различито у употреби: код држава које се налазе у финансијским недаћама, па морају чинити велике апеле на приходе нових извора, у јачој су употреби, док су пак много мањи у државама са сређеним финансијама. Што се пак тиче посредних пореза које наплаћују самоуправна тела, могло би се рећи, да су оне узеле такЕе форме и размере, да за њих не постоји никакав критеријум. Разлике у систему и висини потрошних пореза међу самоуправним телима, не само код разних држава већ и у једној истој држави, тако су огромне, да се ту констатује јасно осуство сваког мерила. Ево шта каже о томе наш велики финансијски стручњак и професор науке о финансијама г. Др. Милан Тодоровић, чије су и напред поменуте опаске: ,,Наука о порезима, на основу врло марљиво израђених појединачних студија у области комуналних финансија, поставила је извесне постулате, који би и на том пољу довели до веће једнакости. У том' погледу вреди споменути захтеве: да се потрошни порези сасвим избришу из среских, окружних, и покрајинских буџета, — јер би у противном слу-

3*