Opštinske novine

Стр. 20

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

чају, то могло довести до унутрашњих линија; и да се у комуналним буџетима њихова улога сведе на што мању меру. На жалост, ови захтеви нису још прихваћени, те на том пољу постоје велике разлике ,нарочито код варошких општина, које чине врло јаку употребу, могло би се рећи и злоупотребу од потрошног порезивања. У сеоским општинама, а тако нсто и у среским, окруи;ним и покрајинским буџетима, потрошно порезивање није постојало пре рата, док се после рата оно и овде појавило и то у формама и обиму, који нису за препоруку". Колико је ово тачно, бар што се тиче наших прилика, види се из „Прегледа извршених расхода и остварених прихода по самоуправним буџетима за 1933 и 1933/34 годину", који издаје Министарство финансија. Приход од трошарине порастао је у. већим градовима од 128 на 164.4 милиона динара, или од 14,5 % на 19,3 °/о. Од укупног оптерећења самоуправним дажбинама у 1933 години у динара 1.502,235.927,— отпада на трошарину динара 366,588.334.—. Ова тенденција ка јачот употреби трошарине провлачи се као црвен конац кроз све године. Коментаришући ову чињеницу у једној од ранијих публикација и сам званиничан извештај Министарства финансија каже, да је ван сваког спора, да ова појава има неповољне реперкусије на читав привредни живот наше Краљевине и да због тога, један од првих и најважнијих задатака јесте законско уређње самоуправног фискалног система. Главна замерка противу потрошних пореза у опште, јесте њихова неравномерност. Принципу праведног (равномерног) порезивања најбоље одговара т.зв. прогресивно порезивање, т.ј. сразмерно јаче оптерећење великих, а слабије оптерећење малих доходака; данас је већ утврђено правило, да порески обвезници са мањим дохотком издају много већи проценат свога дохотка на потрошне предмете који су порезовани, него Што је проценат који на исте предмете издају поресјки обвезници са већим дохотком. Што значи, да потрошни порези не само нису прогресивни, већ су напротив диспропорционални, а што је најглавније, они су највише неравномерни на неопходно потребним животним намирницама, јер је потрошња ових апсолутно потребна и врло мало зависна од величине личног дохотка. По старој, али још увек важећој Најмановој анкети, неравномерност потрошног порезивања (шећер, со, пића, дуван, петролеј, хлеб) изгледа овако: доходак испод 800 марака са 4,43% доходак од 800 до 1.200 марака са 3.60% доходак од 1,200 до 2.000 марака са 2.65% доходак од 2.000 до 4.000 марака са 1.64% доходак од 4.000 до 10.000 марака са 1.52 % доходак од преко 10.000 марака са 1.09%

Исто тако, порески обвезник чија породица броји више чланова, биће увек јаче порезован потрошним порезом од инокосног обвезника са малобројном породицом. Затим, потрошни порези фаворизирају велика предузећа према малим, јер су способнија да нзврше преваљивање овога пореза на потрошаче, а могу да приме један део и на себе. Каже се обично да је трошарина згодан порез због своје издашности и еластичности. Међутим, то је нож са две оштрице. У времену економске кризе и потрошња и приходи могу бити у [опадању. Цнљ трошарине је чисто фискалан: да да јавном фиску на расположење потребна сретства. Али скроз је погрешно и опасно трошарини придавити неки други карактер сем фискалногј приписивати јој извесне протекционистичке привредне циљеве и асимиловатије са царином. Битна разлика између трошарине и царине у погледу њиховог економског оправдања и лежи баш у том: што царина поред фискалног циља има и економско-заштитни: увозна царина води рачуна о пореклу робе и инострану робу на улазу у земљу порезује тако, како би домаћу индустрију и радиност уопште штитила од евентуалне убитачне стране конкуренције. Трошарина међутим, — и ово нарочито важи за трошарину самоуправних тела, — не води рачуна, и не сме да води рачуна о пореклу робе, већ о месту потрошње. Њој се не допушта диференцирање робе по провенцијенцији ни јаче оптерећење стране робе. Јер ако држава, водећи рачуна о општем интересу народне привреде, и може да предузме извесне заштитне мер-е у корист ове или оне индустријске гране, кроз разне своје фискалне законе (царински, порески итд.), сваљујући привремено јачи терет на домаће потрошаче, — то се не допушта самоуправама. Самоуправна тела не смеју заводити локалну заштиту. Трошарина, дакле, не може послужити као оруђе за заштиту локалне радиности, на штету не само месних потрошача, већ на штету интереса народне привреде. Иначе би се створили неједнаки услови за привредну делатност у земљи. Министарство финансија је у том смислу давало објашњења и забрањивало градовима диференцирано третирање робе домаћег порекла и робе локалне производње, а већ и због уговорних односа земље, страна роба не може се различито третирати. Данас је, дакле, у нашој земљи трошарина само један фискални извор, зато се не треба бојати да би укидање троширине у Београду имало некаквих последица по извесне занатлије и индустријалце, тобож због убиствене конкуренције других домаћих произвођача. У режиму трошарине, као и без ње, београдска се индустрија налази у истим околностима као и њен конкурент са стране, јер трошарина подједнако погађа и једне и друге, и у случају ослобођења, олакшица би у подједнакој мери