Opštinske novine

Стр. 24

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

У пракси, међутим, чак и код државних прихода од овога се каткад отступа; код општинских прихода то је готово редовна појава. Истина, није ни лако повући демаркациону линију између тих прихода. Проблем разврста' вања ни код државних прихода није још добио дефинитивно решење, јер постоји несагласност код извесних група и врста у одређивању њиховог места. И код буџета прихода Београдске општине сврстани су код таксе приходи и једне и друге врсте, и приходи који имају карактер такса теорјски узевши и приходи који по природи припадају порезима. Преносна такса, на пример, није у ствари такса; она би то била, можда, као државни приход јер претставља ипак неку накнаду за учињену услугу, у виду преноса. Општина, међутим, и њени органи нису ангажовани ни у ком виду при преносу уговора о куповини и продаји, и с обзиром на то преносна такса као општински приход не припада таксама већ порезима. То исто важи и за таксу за држање луксузних кола и таксу за држање аутомобила, па, можда, и за таксу за стајање аутомобила, ма да би се с обзиром на запремање места могла подвести и под таксе. Али таксе: за држање и истицање фирми, за лепљење плаката, за приређивање забава и за преноћиште, поуздано не припадају таксама. Такса од аутобуског саобраћаја, свакако би припала једној специјалној врсти прихода, јер не би била ни такса ни порез. Она би дошла под т.зв. удео — допринос, где долазе приходи које држава, односно општина добија од појединаца по том основу, што је предузела извесне радње, које, ма да диктоване општим интересом, те као такве служе целини, ипак доносе појединцима споцијалне сталне користи, услед чега је умесно захтевати, да ти појединци плате и специјалне накнаде, којима би се имали покрити, у целини или делимично, трошкови које су дотичне радње изазвале. Величина те накнаде одмерава се: или према користи које појединци добијају, или према проузрокованим трошковима. Док су код државе врло ретки, приходи ове врсте често се јављају код комуналних тела, нарочито код градских општина. Асфалт, који је изградила општина, свакако је диктован општим интересом, те као такав служи целини, али ипак он аутобуском предузећу доноси специјалну корист. Где би припала мерина, зависи од наначина наплате. Ако се мерина убира, као што је то раније био случај, без обзира на то, да ли се роба измери на општинској вази, онда би припала порезама, ако се па;< убира само на ону робу, која се стварно измери на општинској вази, онда би дошла под таксе. Пошто је код општина завладала та пракса да се под таксама стављају све три врсте прихода, као што је случај код Београдске оп-

штине, они, који се баве том материјом, били су принуђени ради разлике да дају једну специјалну поделу: на таксе еквивалентне или реалне и на таксе фискалне. Специјално код Београдске општине ни ова подела не би могла да се изврши с обзисом на то, да има такса које би једним делом припале једној групи, а другим делом другој групи. Тако, н.пр. такса која се убира по тар. бр. 397 Закона о таксама, или т.зв. пијачна такса, с обзиром на то, да се убира на улазу у варош, не би се могла тачно разграничити. Такса наплаћена на онај део робе, који се донесе на пијац имала би карактер еквивалентне-реалне таксе, док би она која не дође на пијац, већ се прода успут, била фискалне природе, јер за њу није дата никаква против-услуга. То исто важи и за мерину. Ако је роба на коју је мерина наплаћена измерена на општинској вази, такса је еквивалентна, у противном случају, ако је мерина наплаћена а роба није измерена, она је фискална. Таксе су, као што се види из табеле прихода, врло издашне благодарећи начину наплате, која у извесним случајевима прелази границе законом нормиране, као што је то случај код мерин% таксе из тар. бр. 397 и таксе на увезено месо уместо кланичне таксе или увознине. Ова последња, истина је, легализована је путем финансијских овлашћења уз буџет за 1935 36 годину. Ако то захтевају фискални интереси Општине, онда треба наћи другу форму, н.пр., повећањем ставова ветеринарских такса, што би имало оправдања, јер би Општина у том случају могла с правом да каже да то захтевају и интереси самих грађана, пошто се на тај начин онемогућава уношење меса сумњивог порекла. Таксе које Београдска општина убира, одобрене су још 1924 године. Нема сумње да су се прилике у међувремену од тада до данас знатно изменилеЈ и да се сама по себи намеће потреба њихове реформе. Београдска општина је у 1933 години донела одлуку о измени тих такса, али та одлука није ни до данас санкционисана. Неупуштајући се у то, да ли таксе, које је поменута одлука предвидела, одговарају времену и приликама, које данас владају, и обостраним интересима Општине и грађана, самим тим, што одлука није ни до данас санкционисана, претпоставља се, да реформа није успела да задовољи обостране интересе. Али је свакако неминовна потреба да се најсавессније и најобазривије приступи студији тога питања, разуме се истовремено са осалим врстама прихода, са којима је у тесној и неразлучној вези, И код овог проблема решење треба тражити у правичном. и социјалном оптерећењу грађана, и где год је то могуће, на бази прогресије, да би економски јачи део грађана више поднео, док би слабије требало фаворизирати .